Полиција
(22 _
стао јаван, не само да не би успео, већ би се показао вексаторним свима онима, којима није позната сврха, коју хоће власт да постигне.
Да органи полицијски узмогну ове мисли ваљано у живот привести потребно је, да у себи развију способности, које даје искуство живота и вршење службе, а су: брзо поимање чињеница, сигуран поглед, здраво разабирање, оштар ум, спрем-. ност к раду и способност, да предузму оне мере, које тражи време, место и лице. Мислим на способности, које је 5. зететфтт назвао „здрава памет“, а које психологија назива разбором. Равборитим постаје Новеје искуством и радом, навиком што смо видели многе ствари или лично на њима радили или их познамо на основу туђега примера. Цицеро је казао: „нека "буду едили куратори вароши“. У овим речима налазимо илустровану душу полиције, протумачене по највећем говорнику римском, којој је сврху означио 7аст ријечима: да не би ко запоставио опште добро своме властитоме. Али ће само онда полиција уживати опште поштовање, ако јој не буде саветник страх, који би је учинио смешном и окрутном, те ако не буде сметала друштвени ред. У томе је битна разлика између полиције грађанске владе и полиције деспотске влаје, што је полицији грађанске владе једини водић и норма државни закон, а сврха заштита јавнога реда, јавне сигурности и јавне безбедности, док је полицији деспотске владе једини водић и норма воља главе управе, те често срамотно замењује „дозвољено“ са „поћудним“. Али није довољно да органи полиције - врше службу прожети законом, чиме постају вреднима поверења државе; ва се у извидима судске полицији не паду завести страшћу, која би их могла да доведе до заблуда, штетних и болних за невине, да се у раду превентивне полиције не удаље од златне средине између начела слободе и начела ауторитета и да не. вређају интереса грађана. Није довољно да прискачу у помоћ појединцима и опћенитости и да се ова помоћ уздигне до абнегације код општих несрећа када пожари разарају, пошасти косе хиљаде жртава, поплаве уништавају целе крајеве, потреси претварају цватуће вароши у рушевине, под којима влада смрт. Није довољно да они подносе напор и муку, да срљају у погибељ, да штите друштвени ред јуначким дјелима, својом крви, својим животом. Већ сам рекао, да је