Полиција

— 7118 —

продати они 19 егземплара поодавно сам већ Видаковићу, мјесто припадајући му 6 талира и 2 цвацика, послао 10 талира; чудим се дакле, како је могао толико дрзак и неблагодаран бити, да у овако неправедном предмету захтевања свог Вашој Свјетлости досађује. О истини овог изјасненија мог моћи ће се Видаковић и сам пуно увјерити, ако овамо у Србији дође.

„С поданическом непоколебимом вјерношћу пребивам.

„Ваше Свјетлости

»У Крагујевцу 25-ог Јулија „свепокорњејши раб „888.“ „Димитриј Исаиловић“

»„Член Попоечитељства Просвешченија.“

Ово је Исаиловићево писмо примљено у Кнежевој Канцеларији у Буковику 28, јула.

Као што се види, њихови се искази ни у чему не слажу, Чак им је и број књига неједнак. У Државној Архиви нашој, где се чувају ова два наведена писма, нема ничега више о тој ствари, те не можемо поуздано знати како је она расправљена. |

Исанловићево казивање да је нешто новца „поодавно“ био послао Видаковићу данас не би имало зредности кад не казује ни кад је ни како је паре пратио. Даље се види како, по тачности толико хваљени, Исаиловић није био вредан посредник, кад је рачун од дваестак форината држао несвршен пуних пет година! Видаковићу није лако било долазити у Србију — и ако Исаиловић о целом том питању није могао романсјера уверити друкчије него очекивањем да Видаковић по својих двадесет форината сиђе у Шумадију, онда је сва прилика да је стари „дјетовоспитатељ“ и „списатељ“ отишао на онај свет неуверен о истинитости навода Исаиловићевих, јер је Видаковић после три године преминуо у Пешти, и не видевши Србије!

Још треба уочити и то, како се Видаковићу непродане књиге не враћају. Исаиловић признаје да има таких књига, и не обећава ни да ће их вратити!

Напослетку ваља прибележити да су се ова два књижевна и просветна радника тада примицала шездесетој години живота. У толико је за већу осуду онај који је кривац.

у А. Г.

.