Полиција

=> 60 —

појединцима да само условно следују наредбама т. |. само онда _ако су уверени у законитост наредбе (ми смо већ горе навели да на ово најзад излази право појединаца да се одупру незаконитим наредбама), српски закон гарантује само у пола ауторитет власти. Ово, међутим, сигурно није једно погодно средство за уздивање тога ауторитета у очима појединаца, јер ако онај коме је највише стало до тога да се не окрњи ауторитет власти Т. |. законодавац показује према овој само једно непошпуно поштовање, како онда може очекивати да ће појединци, који немају увек много симпатије за власт, ову окружавати једним поштовањем без резерве 2 Јавна власт према којој се појединци могу некажњено показати непослушни, па ма то било и у једној ограниченој мери, убрво би видела како падају њен ауторитет и њен престиж.

| Француски систем, обезбеђујући на један апсолутан начин, ауторитет властима, обезбеђује тиме, у исто време, и ред у друштву. Ко каже ред каже држава, а ко каже држава каже

6. 92. Казн. Зак. може тумачити у том смислу (као што смо ми то горе узимали) да ће, за случај уредбе, бити дела јавнога позивања или дражења на непокорност и онда када је уредба незаконита2 Јер то би водило томе резултату да би суд, ако се на ово одговори афирмативно, признао обавезну | и једној уредби која је закону прошивна, при свем том што је то чак едно уставно начело да такве уредбе немају обавезне снаге у опште а најмање за судове који суде само 10 закону (в. н. пр. чл. 109. одељак: 1. садашњега нашега Устава), и ту снагу признао би им у толикој мери, у реченом случају, да би, због њих, морао казнити појединце. Резултат који је тешко примити, с погледом, такође, и на уставна наређења по којима су сви ранији законски прописи противни уставу престали важити (в. чл. 104. Устава од 1901. г., чл. 202. Устава од 1908., чл. 142. Устава од 1921. г.). Ми ово питање само прибележавамо, не могући овде улазити у његово подробније разматрање. НКо се тиче саме законитости наредбе односно уредбе, она, законитост, обухвата по нама два елемента: један је формално-правни а други материално-правни. Другим речима, да једна наредба или уредба буде законита, није доста да је она издата од надлежне власти (ако се тиче уредбе, мора постојати и законско овлашћење за издавање уредбе) и у законској форми (то је формално-правна страна законитости једног акта) већ је нотребно још и то да је наредба одн. уредба и по својој садржини сагласна са законима (материално-правна страна законитости једног акта). Слично, дакле, ономе што се тражи, за један закон, па да он буде уставан. (Л-р Т. Живановић, бар код 6. 92. Казн. Зак. задовољава се, код наредаба, само формално-правном законитошћу: ор. сб. Посебни Део, Пкњ,, стр. 62. За 5. 93 Казн. Законика в. односно истога питања стр. 73. и 75. ор. си.).