Полиција

(

“>

појединце на непокорност, не представља систем користан за одржавање реда и јавнога мира, као ни за развитак код појединаца осећаја послушности према власти, осећај који није ништа друго до израз правне свести у опште, Јер тамо где постоји расположење за поштовање закона и законитости постоји, такође, и расположење за послушност према власти, и ако ово последње расположење недостаје то је знак да ни оно прво расположење није тако јако.) -

Накнадна примедба г. Перића.

1).8. 93. Срп. Казн. Зак. не каже ништа о уредбама. Да ли ћемо њих подвести под онај део тога прописа где је реч о законима и судским одлукама односно наредбама, према којима појединци дугују безусловну 00слушност, или ћемо их, пак, изравнати са „наредбама полицајних или других земаљских власти“ и рећи да, као и према овима, тако и према уредбама појединци имају обавезу послушности само у толико у колико су оне „законе“ (законите) 2

На првом месту да ли нам за решење тога питања може помоћи 5. 92. истог Законика у коме стоји: „Ко јавно позива или дргжи на непокорвост према законима, уредбама или законим наредбама власти ит,д. да се казни итд.“ 2 Као што се види, за постојање овога последњега кривичнога дела не тражи се, када се тиче уредаба, даоне морају бити законе (законите), из чега излази, да Не тога дела бити н тада ако би уредба била незакона (незаконита). Можемо ли ово пренети и у 5. 93. Казн. Зак. и рећи да ће бити противстајања, и ако је уредба чијем извршењу је појединац стао на пут била незакона (незаконита) 2

Ми то не мислимо, прво слога што тумачење аналогијом у Кривичном Праву није допуштено, а друго преступ из У-а 92., ма да, са преступом из У. 98., долази у исту категорију („Кривична дела против државне власти“: Д-р Т. Живановић, ор. си., Посебни део, [1 књига, стр. 56., 2-го издање, Београд, 1928. г.) није идентичан са противстајањем власти из 9-а 93. Отуда, ако је кано !ертз захтевала да има дела из д-а 92., ма да уредба не би била законита, не може се тврдити да је то исто гато !е2:5 тражила и за случај противстајања власти. Ако законодавац није хтео појединцу дати право да ујавно позива или дражи на непокорност“ ни према једној незаконитој уредбн, то не значи да му је он забранно и противстајање једној таквој уредби. У првом случају, појединан још није непосредно и лично осетио извршење уредбе, није ово осетио на себи, већ се она њега тиче у отште као грађанина; у другом, пак, уредба се извршује на њему, он осећа, не више као члан заједнице, у неку руку шеориски, њено дејство већ је осећа директно на својој личности. Ситуације нису, дакле, исте, и сасвим је појмљиво да је законодавац могао, у овом последњем случају, појединцу признати право на самоодбрану (према незаконитој уредби) а одрећи му право да позива или дражи на непокорност у првом случају.