Полиција

Бао

је утврђено да је неодговоран због душевне неразвијености (чл. 46. К. 3 — 594 Кр. суд. пост.); иншернирање у завод за поправку малолетних криваца за које је утврђено да су неодговорни (чл. 53 и 54. К. 3). Допуне су казнама: зашварање у завод за рад или упућивање у колонију одређених скитница; продужење зашвора (по истеку досуђене казне) за злочинце из навике (норвешки казн. законик, закони енглески од 1904 и 1908, пројекти немачког казн. зак, казн. зак. аргентински, перуански, пројекти пољски и Т. Д.).

55 ж ж

Мере безбедности и допуњујуће казна представљају једну од трансакција коју допуштају и законодавци и теоричари између традиционалних принципа и позитивне науке од кад је ова усвојила позитивну методу за изучавање кривичног правосуђа. 2

Ове трансакције састоје се: у одрицању постајања слободне воље као битног разлога неурачунљивости — примањем казни са неодређеним роком трајања — применом мера безбедности.

Класична теорија и кривично правосуђе могу се овако резимирати: човек није морално одговоран, јер му се извршени акт може ставити на терет само онда ако га је учинио „са слободом избора“. (чл. 34. тоскан. казн. зак.); казна је сравмерна учињеном делу и стога се одређује према утврђеној мери; злочинци морално неодгорорни не припадају кривичном правосуђу као што је у Парламенту изјавио правник и законодавац П. С. Манчини одговарајући на питање посланике Риђиа, који је тражио подизање азила за душевно оболеле злочинце).

Позитивна је школа међутим добила:

Да тврђење о постојању слободне воље (без које, по изјави Франческа Караре и у алузији поводом тезе коју сам лично бранио — није могућа ниједна казнена наука) буде потиснуто у страну од криминалиста и законодаваца, починући са италијанским казненим закоником од 1890 (рапорт Вили);

Да казна за најопасније злочинце не буде фиксирана (што је већ примљено на начин једностран, са установом