Полиција

т- 841 —

Да није потребно двојити у казненом правосуђу з точинне морално одговорне од оних који то нису, и за које се допуштају категорије више или мање многобројне;

Да за злочинце морално одговорне треба фиксирати казне, изузев случаја кад се досуђују и допуњавајуће | казне;

Да су за злочинце морално неодговорне место казни потребне мере безбедности, са неодређеним роком трајања:

ж ж Ж

Кад се проблем једном постави на овај терен, излишно је дискутовати аргументе за доказивање идентитета или разлике природе казне и мера безбедности, пошто ове две институције произлазе из основних принципа кривичног правосуђа, било да се оно схвати према традиционалним принципима, апстракним и логичним, или према резултатима факта и закључцима теоријским добивеним употребом позитивне методе,

Ако се усвоји казна — кажњавања, мора се примити да су казне и мере безбедности једнаке вредности.

Ако се усвоји казна — одбране (која није казна — лек као што се каже деформацијом чисте полемике) могућно је да казна и мере безбедности буду различне само у њиховом формалном и спољашном облику.

Кавати да казна реализује репресију, а мера безбедности превеницију под изговором да је прва везана са одговорношћу моралном (и са већ учињеним кривичним делима) док друга циља на опасан карактер злочинца (а према томе ни дела која ће се евентуално извршити), значи заборавити да кавна има за циљ превеницију (генералну или специјалну), као и да мере безбедности (у овом погледу различне од полицијских мера) воде рачуна о кривичном делу, већ учињеном, и да у толико у колико сачињавају допунавајућу казну имају ослонца у моралној одговорности злочинца.

И питање остаје увек исто кад се дискутује гледиште: да ли мере безбедноти треба да сачињавају акте чисто административне (као полицијске мере) или акте административне изузетно поверене судијама или, најзад, акте чисто судске,

ж 5 ж

Закључак је: