Полиција

— 898 —

кривичних дела које смо навели, већ би оставио суду да у сваком случају цени, да ли је еспап или који други предмет служио као средство иступљења, или је иступљењем произведен, и према томе одлучи да ли ће казну одузимања ствари применити или не. Напротив он га је схватио као пропис који има само да казну опише и одреди начин на који ће се она извршити. С тога он као такав, као интерпретативна норма, не може бити основ за примену казне код оних дела, за које законски прописи, што о њима говоре, ту казну не прописују. Следујући таквом схватању законодавац је код свих кривичних дела, које је желео да угрози казном оду-

„ зимања ствари, исту предвидео и тиме је искључио од при-

мене код оних кривичних дела за која је није прописао.

6) Па не само са те тачке гледишта, већ и са следеће, нема места примени казне одузимања ствари код дела из 5 387. ка.

Да би извесан предмет, по 9 319 кз. у опште могао бити одузет. он мора: 1. или да је служио као средство иступљења или 2. да је иступљењем произведен. Следујући томе принципу законодавац је додељивао казну одузимања ствари за она дела, код којих су предмети испуњавали услов под 1. или 2. Посматрајући дело торбарења кроз те принципе, нашем схватању одговара да казна одузимања ствари у опште не би могла ни по закону постојати уз то дело без повреде тих принципа. Јер:

аа) јасно је да предмети, којима се торбари, не спадају у групу предмета произведених кривичним дело (изузимајући

"случај да торбарење није у вези с којим другим кривичним

делом).

66) по нашем схватању ствари које неко продаје торбарењем нису ни средство за извршење тог дела. 5 387. ка. забрањује једну недопуштену радњу. Казном је угрожена та радња, али не и имање ствари. Не кажњава се онај, који торбари, зато што има извесну робу, већ зато што је продаје на недопуштени начин. Повод кажњивости је овде радња.

Тачност овога схватања утврђује се упоређењем овога дела са делима, чији су предмети средство за њихово извр-

„шење. Нпр. кривична дела продаје ствари штетних по здравље