Полиција

— 859 —

пуо и показао ми револвер; нож му треба не за глупости напротив, сасвим за нешто друго. Добивши ножић, опростио се са мном, јер не може — рекао је — више остати у службу; врло му је жао, али ја ћу сам морати терати воз до крајње станице, тамо могу узети другог кочничара. И рекао ми је, како треба да поступим. Нож нека му оставим, рекао је; он ће отићи на какво усамњено место И одсећи дугмад с униформе.

Затим је отишао...

Није се имало куд, морао сам сам возити воз на станицу; иза мене стајало је много вогона, који су ме стигли и само чекали, да очистим пут, И јер сам се нешто РАвум7о у машине, ствар се свршила без несреће,

ж

Једне вечери између Божића и Нове Године био сам слободан и лутао по вароши, Пролазећи поред трамвајске станице сврнуо сам за тренутак онамо, да видим то велико кретање. Изишао сам на један перон и гледао на воз, који је требао отићи. Наједанпут се зачуло моје име. Човек који се смешка стоји на једној степеници од вагона и зове ме. То је био Пат. Нисам га одмах познао, био је врло лепо обучен и растао се са својом брадом.

Лако сам узвикнуо.

— Не тако јако! Али како заправо стварг — запита Пат.

— Нас су преслушали, — одговорио сам му. — Тебе траже,

Пат рече:

— Ја идем на запад. До чега се овде може доћи. Седам, осам долара на недељу, а четири од њих одлази на издржавање. Купићу земље и постати газда. Разуме се, ја имам новаца. Ако хоћеш да идеш са мном, наћићемо плодне земље око Франциска.

— Не могу ићи, — одговорио сам.

— Згодно, сетио сам се, ево твога ножа. Хвала ти. Зар

не видиш, да у тој служби на трамвају нема будућности.

Служио сам овде три године и досад нисам имао могућности, да се помогнем.

Воз је зазвиждао.

— Па збогом! — рекао је Пат. — Него колико си добио од човека кога смо прегазили7

6%