Полиција

— 861 —

Знао је о чему ће га у Риму питати, па је за сваког припремао одговор складан и истинит. Већ је, унапред, слушао интимна питања најближих пријатеља. Чуо је, у мислима, како та Јулије, Антоније, — а можда и Корнелије, па и Валерије — под сеницом у летњиковцу више хучнога града, окрећући у руци купу, с неком болећивом стрепњом и с благим осмехом, пуним саучешћа, питају спуштеним гласом:

— А помену ли кадгод царицуг Шта каже

— Никада, грађани! — полугласно изговори Катуло сада, чисто занесен и очаран мислима о Риму.

— За чудо! Збиља — никада! обнови му се у мислима. — Он, ваљда, није хтео, или од сама себе није смео, а ја, онда нисам ни смео ни хтео...

У одају Марка Катула, који је већ потпуно био спреман за полазак, и до кога су почели допирати звуци топота од ногу нестрпљивих коња његове пратње која га с поштовањем напољу чека — уђе, ради последњег поздрава, славни Овидије,

Држећи у левој руци неки плави цветак, песник приђе пријатељу. ;

— Ја сам се јутрос мало забавио. Био сам у пољу. Тамо има различитога цвећа. Али имам један нарочити цветак «2 којим се, у осами, најрадије равговарам. Леп је, чудноват је — и, наравно, врло је редак. Јутрос сам га дуго тражио. Он је плав: необично се једно плаветнило разлива по листовима његовим. Личи и на небо, наше римско небо; али ни то није тачно... више приликује очима, само једним очима... И, за чудо, на цвету увек нађем и кап росе: права суза туге у лепом оку... Зато се забавих; опрости! Та си, драги мој Марко; спреман. Чекају те — пођи! Поздрави све, све — и буди, сада и вазда, од мене здрављен и љубљен!

Пријатељи падоше један другом у загрљај!

Када Катуло, ганут до суза, би на самим вратима, рече му Овидије:

— Не могу друкчије... Чуј ме, Римљанине: ево, ово је тај цвет; понеси га у Рим, дај га ком год хоћеш, Али 8н2:ј: „људи га овде зову неким варварским именом, а ја га за себе зовем... ја га зовем — Царичино Око..

Анд. Гавриловић.