Полиција

— 1097 —

употребљује у неку другу сврху, нпр. да се уредник шикавира, или да се дође ло лаке личне рекламе. Другим речима поред објективних граница које закон одређује, а које смо већ видели, право оддовора, као и скоро сва остала права, познаје и једну другу врсту граница. Оне су одређене његовом финалношћу и њихова повреда излаже исправљача одговорности према уреднику.

Ко што се види, ми у ствари идемо даље од нашег закона у погледу ограничавања права одговора, или боље, у погледу контроле његовог вршења. Уредник је заштићен од сваког вршења права одговора којим се иде за постигнућа неког другог циља и не сног ради кога то право постоји. Он није заштићен само од „неуљудно написане“ исправке. Само ту контролу вршења права одговора не треба поверити уреднику листа који треба исправку да штампа. Ту контролу, као и контролу вршења осталих права треба да врши суд. Уредник, као заинтересована страна, даје мало гарантије да ће бити непристрасан; једино суд може као што треба извршити испитивање, да ли је исправка уљудно написана, и у опште контролисати употребу права одговора.

7. — Чиме је санкционисана уредникова обазеза да одговор штампа у обређеном року2

Француски и наш закон санкциснишу на исти начин ту уредникову обавезу. Санкција се састоји у новчаној казни. Наш закон вели да ће уредник, који бев равлога не хтедне на закону сеновану исправку примити или коју у законом року не уврсти исправку, бити кажњен новчано до 10.000 динара (чл. 29 ал. 1) Француски закон и овде разликује исправку власти од исправке приватног лица. За неувршћење исправке власти у прописаном року казна је од 100 до 1000 франака, а за неувршћење исправке приватног лица од 50 до 500. Француски закон је строжи од нашег, јер прописује минимум испод кога судија не може сићи. После тога и његов максимум за нештампање исправке власти већи је од максимума нашег закона: 1000: _ француских франака имало је 1881 године, када је донешен француски закон, већу куповну моћ него што их имају наших данашњих 10.000 динара. :

„Полиција“ 3