Полиција

Пе

среског поглавара и у захтеву упућеном Државном Савету за разрешење односних одборника навео је следеће разлоге:

„Из уверења надлежног првостепеног суда од 25 августа 1926. године бр. 10053 види се, да је деловођа општине тутинске коначном пресудом првостепеног суда осуђен на месец дана затвора за дело из 5 112. у вези са 5 132. казненог закона, Дело пак предвиђено у чл 112. казненог закона спада у она, која су предвиђена у чл. 114. так. 3 закона о општинама и према томе именовано "лице, према изречном наређењу тога законског прописа, за увек је дисквалификовано за положај општинског деловође. И код тако јасног законског про пниса, општински одбор је био дужан поступити по наређењу надзорне државне власти, којим је захтевано разрешење лисквалификованог општинског деловође. Пошто одбор није усвојио законито тражање надзорне државне власти, онда налавим, да је једини начин да се законско наређење изврши у томе, да се разреше напред поменути одборници општине тутинске,“

Државни Савет је размотрио овај предлог и остале зкте предмета, па је нашао, да је наредба среског поглавара на закону основана и да су одборници, који су потписали одлуку бр. 1095, поступили противно законитој наредби државне властичиме су себи створили кривицу из чл. 149. закона о оршти-– нама. Стога је Државни Савет на основу чл, 122. и 149. закона 0 РАНИ решио: да се предлог Министра Унутрашњих. Дела усвоји.“

Од интереса је ове напоменути, да је Државни Савет у својој одлуци од 30. деценбра 1919. године Бр. 10237 стајао на гледишту, да је тач. 3, чл. 114, у противности са чл, 53. в, закона о општинама као доцнијем по времену и да је према томе изгубила правну важност. А у својој одлуци од 23. августа 1912. године Бр. 6395 Државни, Савег је решио, да се пропис чл. 53. в. закона о општинама не може применити на лица, која су осуђена за дела из 5 112. казненог закона, ако поред казне затвора вису осуђена и на губитак грађанске часта