Полиција

1805

— Па, да; ја сам издржао своју казну већ недељу дана. — одговори осуђеник — а овде ми је тако добро да сам и преко издржане казне остао као сужањ док ми се не пружи погодна прилика да отпутујем у престоницу!..

Остављајући сву одговорност за тачност ових наводе поменутом Енглезу, можемо само додати ово: Ако је одиста све то тачно, онда би питомци београдске главњаче могли. позавидети својим колегама у Кроји.

Уосталом, изгледа, да и по нашим казненим заводимг у покрајинама осуђеници не живе баш у неповољним приликама. Као доказ навешћу овде један случај који ми је испричао један Словенац из Марибора и у чију истинитост немам разлога да сумњам:

Године 1920. налазио се у казненом заводуу Марибору неки осуђеник коме је монотони живот у заводу био додијао. Једнога дана он се реши да побегне, мислећи да ће у иностранству бити боље. Што је наумио то је и учинио; успело му је једне ноћи да побегне и да се преко границе пребаци у младу аустријску републику. Али у Аустрији је у то добг владала глад, а зарада била веома мала, па је бегунац морао да напусти Аустрију и да пређе у Мађарску. Но брзо се уверио да је и у Мађарској зло; и након дугог премишљања врати. се у Марибор у намери да настави свој мирни осуђенички живот. Бојећи се међутим да ће га директор завода казнити: за бегство, није имао храбрости да му се пријави. Стога пре: рушен, ступи у службу код неког продавача угља, да разноси угаљ муштеријама. Како је био снажан човек и марљив. радник зарађивао је лепо, тако, да је његова дневница износила више но што је износила дневна плата директора казненога завода. Када је уштедио нешто новаца, напије се једног дана — да би се охрабрио -—— и пријави се директору казненог завода с молбом да га прими на даље издржавање казне. Изјавио му је тада да је бежао у иностранство, да је био два дана у апсу, али да је свуда горе, и да се каје.

Директор га је, разуме се, примио, и шта је после било споредна је ствар. 4. 6.