Полиција

— 242 —

М1

Вл. Побијенскићу, председнику општине божичке:

Па чл. 82. Правилника о гостионицама, кафанама и осталим радњама са алкохолним пићем, у местима испод 5000 становника не могу се обављати бифеи, продавнице ужичких производа и остале њима сличне радње, у којима се троши алкохолно пиће. Изузимају се места која су проглашена за вароши, варошице, трговишта, бање (купалишта) и летовалишта, у којима ове радње могу постојати баз обзира на број њихових становника. Предње ограничење односи се, дакле, само на обична села.

Дозвола за точење пића не може се добити пре него што се радња протоколише (чл. 8. Точаринског правилника). МУП Суду општине шамничке;

Законом о општинској мерини (кантарини) од 31. јануара 1896. год. дато је право општинама, да у корист својих каса наплаћују таксу (мерину) на робу која се у њиховим атарима а у јавном промету, продаје по шежини и запремини у количинама већим од 25 килограма или литара (чл. 1. закона и чл, 1 и 8. Правила за његово извршење).

Величина мерине одређена је чл. 9. овог закона и одлуком Финан. Одбора Нар. Скупштине од 12. октобра 1925. год. (Сл. Нов., Бр. 298, „Полиција“ за 1926 год. Бр. 5—6).

По чл. 2. зак. о општин. мерини „Мерина се наплаћује у корист касе оне општине, у којој се роби прода,“ а по чл. 6. њу плаћа Дродавац, и на исту робу може се само једном наплашшти.

Према чл. 10. Правила о вршењу закона о општинској мерини „Право наплаћивања мерине на робу из унутрашњости земље има она општина, у коју се роба ради продаје донесе“, а чл, 7. зак. прописано је:

„Превозна роба, као и роба која се извози на страну ради продаје, не подлежи мерењу општинским мерилима, па ни плаћању мерине. Исто тако не подлежи плаћању мерине ни она роба, која се предаје железници на возидбу пи ту мери ради одређивања тежине.“

Из ових законских прописа излази, да општински судови

имају право на наплату мерине у корист своје касе: