Полиција

— 595 —

жако се у њему није варао. Зато одлучи да са слањем „поверителнога“ не хита: оздрави ли ускоро млади болесник, нек баш он буде тај курир. Достојнијега, заиста, и нема!

Болесник је упорно одбијао таласе понуда и савета да „га бабе трљају, да му бају и углевље гасе. Казао је да ће «се сам лечити, а како — то је остала тајна...

Једне вечери — по мрклом мраку и потпуно невиђен — потрудио се до симпатичнога младића и сам Председник Окружног Суда. Истина, младић није чиновник у његову подручју — али о њему цела варош говори с искреним «саучешћем, а, уз то, сви смо људи и браћа, па смо дужни пазити се, а зна се већ да смо пред Богом сви једнаки! Похода је председникова мало трајала. Он је с болесником измењао само неколико речи насамо, па му је, кад у собу уђе забринута газдарица, пожелео да ускоро устане, и да. својим јунаштвом све задиви.

По том је отишао.

И одиста — сутра дан изјутра болесник устаде из постеље, као да по њој није три дана онако скакао! Отишао је у канцеларију, „на дужност“, а Начелник се пуно изненадио и још више обрадовао.

Прође још један дан, па прездравели болесник пође у Београд. Носио је поверљиво писмо начелниково, а уз то је примио и савет свога старешине да у Београду о својој болести припита и кога од „правих доктора“

Он је поверену му задаћу лепо извршио.

Не бројећи дан доласка ни дан поласка натраг, остао је у престоници свега два дана. Кад је Министар био готов «с једним писмом за Начелника Округа Смедеревског — а то је, може се мислити, зацело био Министров одговор на добијени поверљиви извештај — онда се младић с тим писмом вратио у Смедерево.

И сад је дужност тачно учинио — Начелнику је предао писмо.

Неколико се дана, по том, на Начелнику могло видети како је замишљен; смућен, готово чак и болестан. Као да га је Министров одговор утукао!

А Министар му је, међутим, лепо захвалио за сва „попеченија“, указана раду, реду и дужности; охрабрио га је да