Полиција

— 936 —

погледу корпорације чланова који они обухватају, циљеви ових удружења су много ужи.

Давна је жеља руских правника била да у што већем броју могу пружити своју снагу у служби Министарсва Правде, и ако има велико поманкање у судском особљу и то нарочито у Војводини и Словеначкој. Њихове жеље до сада нису остварене

ПОЛИЦАЈЦИ — ДРАМАТИЧАРИ.

— Из наше књижевне прошлости —

Педесет година после Таковског Устанка, путујући са својим лицејцима по Србији, професор Др. Ј. Панчић наиђе на необичног једног човека у Хомољу. То је био стари пастир који је бев мало сав век провео у хомољским планинама, савесно вршећи своју пастирску дужност. У раној је младости славио он и низ Млаву, видео је и Дунав, па је, једном, ишао и у Београд. Све је то одавно већ припадало његовим успоменама најранијих часова. Али је челично-здрава природа у којој је провео век учинила да старац сачува сву моћ, и телесну и душевну, и да у самоћи размишља о Богу и о природи на начин, који је његову радозналост лепо задовољавао. КУ таком га размишљању једног дана узнемири професор Панчић

· са својим ђацима. Старац се обрадовао тако необичним и толико добрим походиоцима, посматрао их је и разговарао је с њима лепо и живахно. Само им једно готово није могао веровати. Кад- су му, уз реч, поменули како у Београду нема више ни паша ни субаша, ни низама нити кесеџија — он се неописано изненадио, па је у чуду запитао: „Па ко држи земљу, ако Бога знате“ | |

У нашем Хомољу бејаше. дакле, некога који на пола столећа по ослобођењу не знађаше ни за Таковски ни за Орашачки Устанак! Прођоше сви потреси и сви разломи, а у одстрањеном се Хомољу све то проживе бев узнемирења. Слаб саобраћај упућиваше свет да се повуче у се, и да продужи живети животом какав се водио од искони.

Супротно томе — изгледа чисто невероватно да је у такој средини ипак било и некога који је не само знао за