Полиција

— 1020 –

Може се још само додати да је Устав, у прелазним наређе- 4 њима (чл. 135) предвидео нарочити поступак за спајање 06-/ ласти у границама раније Босне и Херцеговине, тражећи квалификовану већину од две трећине обласних посланика За решење таквог спајања. Тај детаљ нас моментано не интересује/“) исто онако као што ми овде не улазимо у питање издвајања појединих срезова односно општина из једне 06: ласти и њиховог припојења другим областима. Ми се овде задржавамо само на спајању двеју или више целих области у једну нову.

Тежиште проблема је у значењу израза „коначне одлуке обласних скупштина“. Те одлуке сагласном наређењу Устава и Уредбе о подели земље на области, уредбе која има снагу закона јер је донета по специјалном овлашћењу Устава, постају коначне кад имају за предмет спајање двеју или више области. Наши правници мисле да ти изразе значе толико, да одлуке о спајању не подлеже потврди државних власти. Исто овакво мишљење имају и извесни политичари (на пример, Г. Степан Радић).

Ми, међутим, мислимо да је овакво тумачење тих израза правно тешко одрживо, да је њима дат један шири смисао него што га у ствари имају. Истина, одлуке о спајању не морају бити потврђене да би важиле; оне су коначне и без потврде државних власти. Али је та њихова „коначност“ чисто

платонског карактера. Одлуке двеју обласних скупштина о еувенин спајању њиховог територија важе, Ини чим еу

племена. кан Словенци представљају најмање наше племе, максималан број становништва једне области одређен је према броју Словенаца и, за сваки случај, сведен на четири петине целокупног становништа Словеније. У ланашњим границама наше Државе, број Словенаца неће никад пасти испод једног милнона; нарочито не испод 800.000, и зато доцнија пописи нису меродавни за спајање области, већ само попис од 1921 год. Да је Словенаца било више, максимални број становника једне области био би сад виши. То се дакле види и из стенографских бележака Уставотворне Скупштине и Уставотворног Одбора.

Противно овоме мисли г. Д-р. Михаило Илић, у коментарима Уредбе о подели земље на области, уз чл. 3.

ј) Неки правници сумњају у трајну вреднос горње одредбе (на пр. Г. Др. Лаза Марковић) јер се налази у прелазним наређењима Устава, не уњеговом тексту одређеном да важи све док се уставоревизионим поступком не измене (књига „Политика“ 1927).