Полиција

1 љ

Фалсификатори тога доба имали су за циљ слављење зедног Божфнства или демонстрацију једне догме, која је стављена у опасност котроверзама које су тада вођене; радови јеврејских писаца служили су тако као апологија хришћанства. Између тих докумената могу се цитирати два најславнија, фабриковани првих векова постанка цркве и на које се позивају и дан дањи неки лаковерни историчари: као Писмо Исуса Христа Абгару Краљу Едеса и писмо проконзула Лантулуса Сенату римском у Јерусалиму.

Фалсификати нису скоро никада излазили из граница ре лигиозног живота.

У Риму, за време Цезара, практиковало се прање перга мената, који су већ служили кореспонденцији. Истина је да се овај посао може назвати више прањем пергамената, него ли фалсификатом,

У вековима по инвазији Варвара, сва библиографска средства нашла су уточишта у манастирима, који су постали велики атељеи за радирање и прање рукописа. Извесни монаси су нарочито стекли жалосну славу у тој савршеној уметности коју Итас назива „Велико монашко прање“.

У Средњем Веку духови су почели да се хладе и дезинтересују за религиозне ствари, те су и фалсификати у томе правцу постајали све ређи. Али фалсификатори не напуштају ипак свој занат, већ само мењају правац, — фалсификати имају нове тенденције. Засићен теолошким свађама, свет се орнентише ка политици и земаљским интересима. Фалсификатори практикују свој занат на Аналима и списима свију врсти. То нису више религиозни списи који их интересују, него хронике, историски изкази, документи који се тичу права и обичаја, повеље и дипломе.

Тако је постала нова врста фалсификата: литерарни фалсификат.

Према једној латинској верзији из Библије, извесни стари текстови од велике вредности били су скривени те због тога њихова садржина није могла бити позната. Фалсификатори не презајући ни од чега, помажући се разним хемичким процесима, учинили су да се и ти делови поново појаве. Тако су пронађени непознати делови из Тит-Ливија и олбрана Цицерона за Дисциуса Америа (179). Делови више мање чудновати беху