Полиција

— 722 —

највеће културе и знаности наше, 2гли и данашње неписмености, доброте и простосрдачности тихога, ћутљивога нашега старосрбијанца који живи под најтежим околностима свих нас у пространој Краљевини, и не ропће, не буни се, не жали се. „Како је тако је, вели, наше је. Биће боље“. У њену средину позивају се да иду и раде наши најпреданији културни раденици, државни чиновници; за њен мир и спокојство падоше толике стотине војника, жандарма, граничара и грађана, за њен истински отгчествени карактер угасише се животи Спасоја Поповића, Прелића, Ковачевића, за њено умитрење и право на живот залаже се толико и сам суверен земље, Краљ Александар, који је обилази, бодри, помаже, «светује, вида и диже.

Паћеничка је та мила и тиха Јужна Србија, ћути, трпи, "не ропће и гледа да се помогне како може и зна, сама. Отуда нас је увек заболело дубоко и љуто када се њој наноси тешка неправда и учини злочин а ми ке можемо да је одбранимо. Зато се наш огорчени крик чује до неба, када безумни суседи одведу његове мирне граничаре, запале му колебе, побију му синове.

А јужна Србија зна и види да држава чини све што може и колико јој моћи допуштају за њен мир и њено добро. И она је:пре неколико година решила да и сама помогне држави колико може да се зло спречи. Организовала је сама у варошима и селима добровољне одбранбене чете, па увек када се злочинац и злотвор појави, народ се сам окупи, распореди и преда одбрани и гоњењу. И за цели свет та је појава била симпатична и сматрала се као логична последица схватања напредних грађана да се држави мора помоћи у њеним напорима да заведе ред и штити сигурност својих грађана. Било је, пак, у другом, културнијем делу наше државе усмених гласова и писаних тврдњи, да је тај народ натеран да приђе тим организацијама одбранг „полицијским терором“! То се могло чути чак из уста неких наших „државника“. Они су рекли: „Како то да се нигде у свету до сада није показала таква чињеница, таква врста организације него баш у Македонији (то је њин израз за нашу Јужну Србију)»“.