Полиција

— 821 —

Једног дана сасвим изненада ђенерал је био ухапшен и затворен. Сви моји покушаји да га видим остали су безуспешни. Читавих шест месеци нисам могао о њему ништа чуди, нити сам му могао прокријумчарити какво моје писмо.

Тек у јулу месецу он је пуштен на слободу. Посетио ме је одмах, али је то био скоро сасвим други човек. Готово сасвим пропао и остарио. У његовим очима огледало се нешто страшно. „Ја сам осуђен на смрш!“ рекао ми је суво.

У први час нисам могао разумети смисао његових речи, али ми он одмах објасни, да су му у затвору дали отров МајаИндијанаца „камотило“. Он сам, вели, није знао ни када ни на који му је начин дат, али један други кажњеник рекао му је, да је сигуран да му је отров дат, јер је он то сазнао од лица, које је исти приуготовило.

Никакви знаци тровања.

Ја сам покушавао да га умирим како сам год боље знао и умео. Позвао сам чак и двојицу лекара, који су мога пријатеља свестрано прегледали и на послетку једногласно изјавили, да апсолутно нема ни најмањег знака тровања, да је мој пријатељ, ђенерал потпуно здрав и да ће живети још дуго. То је донекле умирило ђенерала и он се је за кратко време почео нагло опорављати и губити трагове свога мучног шестомесечног тамновања. Време је пролазило и мој пријатељ одлучи, да ће после Божића отићи на своје имање.

Једнога дана добих од њега писмо у ком ми јавља, да се на имању осећа сасвим добро и задовољно и да је здрав и крепак као кремен.

Међутим, како сам знао, да је онај кажњеник, који је рекао ђенералу да му је спремљен и дат отровни напитак истоме рекао још и то, да ће се дејство отрова показати тек у јануару, ја сам бројао дане, потпуно уверен, да ће минути у брзо и ових неколико преосталих јануарских дана, и да ћу онда моћи радосно загрлити свога пријатеља и уверити га да је претсказивање о смрти било неосновано и лажно.

30. јануара примио сам од ђенераловог слуге Грегорија телеграм, у коме ме исти извештава, да је његов господар опасно оболео и да га он води у град на носиљкама.