Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3

лење где се врти лични опис и мерење кривца. Ту се опет узима мера и бележе општи знаци на кривцу. Г. Хилесем обраћа нарочиту пажњу на меру ушију. Ту је теорију он пронашао. Јер у свету нема два човека, у којих би уши по своме обиму, ширини, висини једнаке биле. Он је био добар показати ми читаву штудију, коју је, бавећи се овом „ствари на кривцима, чинио. Када се са кривцем сврши и овај посао, онда му слика и цео опис долази у а лбум за кривце и злочинце. 0 томе албуму ја сам писао нешто у »Пороти® 1882 г. али ево где ми се сада дала прилика, да га баш очима видим и са његовим се осниваоцем упознам. Берлински албум је врло интересантан. Слике су овде поређане по кривцима, како је ко од њих на коју кривицу склон. У првом албуму су само убице. Код свакога стоји записано прво, право његово име и презиме, место рођења, породичне прилике, па онда су изређана разна имена, која има обичај да на се узима; затим, када је и код кога суда за које дело суђен Или осуђен био; на каква је злочиначка дела склон ; каква оруђа употребљује, има ли особених знакова на себи ; да ли има обичај, да употребљује лажну браду, бркове, косу; какво одело обично носи и т. д. У другом албуму долазе само лопови. У трећем варалице. У четвртом кесароши. У петом они, који се одају на полне кривице, и т. д. све са оним горепобројаним описима. У Бечу нисам приметио (већ о бечкој полицији говорићу такоће у овим мојим писмима) али у Берлину пада јако у очи, да се овде злочинци, полазећи на свој посао, врло вешто облаче и маскирају. Није могуће познати их. Јуче сам видео неколико таквих егземплара, и просто сам се дивио вештини берлинских лопова. Један од берлинских лопова није имао носа. Био је крњав. Али он даде себи направити лажан нос и лажну браду, те је тако неколико месеци ишао по Берлину те крао и пљачкао. Оштећена и покрадена лица означавали су и описивали добро кривца, али овај је имао браду и нос — никако, дакле, у у први мах да падне сумња на онога без носа. Тек после дужега времена једва испаде за руком члану г. Вахлу , да овога крњавка ухвати. И онда га даду ФотограФу, те га слика и с носем и без носа и с лажном брадом и без браде, те тако са свима овим обележајем уђе овај кривац у криминални албум. Није мање интересантан и практичан албум за кривце са особеним знацима. Тако у једном делу тога албума налазе се обележени кривци они, који имају младеж на лицу; у другом који имају израштаје (чворуге) на челу, носу и т. д. У трећем, који имају какве овоме сличне белеге на руци, нози, рамену, врату и т. д. У четвртом, који су разроки, ћорави на једно око и т. д. Оваке кривце, када се деси злочин, лако је ухватити. Једном се десило, да је кривац у једној кући напао човека. Дигао му сахат с ланцем и одмах утекао. Оштећени предавајући тужбу, на питање исљедниково, казао је, да је кривац на образу, близу носа имао ожиљак, који је добро. уочио. Одмах му је показан албум са особеним знацима. И оштећени је на петом, шестом листу нашао кривца. Потера се дала за кривцем, пошто је иначе био познат полицији, и истога дана буде ухваћен у вароши. Тако нешто ја сам био увео и у београдској полицији. Писар В. Недић, вешт чиновник, који је полицијску службу вршио с пасијом, имао је дужност да свакога апсеника свуче гола нага, и све особене знаке са њега прибележи у нарочиту књнгу. Једнога дана начелство кЈ >ушевачко телеграФише београдској полицији и јављајући: да је ухватило једнога опаснога кривца, помиње његово име и пита, да ли је он познат управи Београда. Ја одмах приметим, да ће поменуто име бити лажно, него нека се ухваћено лице добро прегледа, неће ли се

на њему опазити какав особити знак. Начелство га онда прегледа и јави: да ухваћени кривац има велики црн младеж на левом рамену. Загледамо у књигу, и тамо нађемо забележено: да такав белег на своме телу има Јеврем Марковић, звани ћопа, познати опасни злочинац, који је већ неколико пута био осуђиван на робију. Одмах јавимо начелству. И тако после притеран у крај, и сам кривац призна своје право име и своју нрошлост. (НДСТДВИЂЕ СК)

0 КОЦКАРИМА И КОЦКАЊУ

Коцкање долази у област забрањених опклада* које се врше међу људима, и отуда се мисли, да су се људи коцкали — кладили —■ од кад постоји свет, а нарочито, да су ову радњу упражњавали од како се међу људума развио појам о вредности извесне ствари, која се меће на коцку. Док није на свету било новца, дотле се међу људима вршила размена добара ствари — на врло примитиван начин, и тада је могло између људи бити само опкладе, која у самој ствари није ништа друго, него данашње модерно коцкање, а од Јкако је постао новац, и од када се о њему развио појам, да је он мерило вредности за сваку ствар, ко.ја међу људима пролази, од тога су доба, садањи начини коцкања, заменили примитивну опкладу. До душе и сада се људи кладе, али то чине само онда, када је дотични предмет пред њима, или кад га обе стране довољно познају па ипак превара при опклади не помаже ником, већ шта више одмаже. Али коцкање је узело са свим други правац, нарочито у данашње доба, и прешло је у ординарну превару. Са тога је ова врста изопачене, или ако хоћете усавршене опкладе, законом забрањена, зато што се и не сматра другчије него као превара. Од када има, дакле, у свету коцкања и коцкара, од тада је у непрекидној важности мисао између њих, да један од другог што добије и тиме да се оштети онај који губи. Има људп, који су сав свој век посветили томе, да се извежбају на којп ће начин и што лакше и сигурније добити од противника новац, или ма какав предмет, који је стављенј на коцку. Та сигурна могућност, да један добије од другога, онај предмет којп је стављен на коцку, зове се често међу коцкарима „вештина". Ова је вештина допринела у свету мноштво жртава, а то све због тога, што се неки човек који је невешт у коцкању упусти у игру са другим човеком, коме је то занат, и разуме се, мора да изгуби. Њега је иовукла лакомост да на лак начин добије што год, и незнајући, да је оно лице, с ким хоће да се коцка препредени занатлија у коцкању. Људи, којима је коцкање занат, и не коцкају се у самој ствари, већ врше обичну аревару. на врло невидљив и вешт начин. И кад један човек изгуби новац или имање, онда тек види, да је имао посла с препреденим коцкаром. Пре тога, мислио је, да је дотични — коцкар * „Опклада је онда, кад ни једној страни, није иознаго шта ће изаћи. Ако ое докаже, да је једна отрана знала, па ое чинила да незна шта ће изаћи, па тако добије; онда је превара и опкдада не вреди ништа. Онај који тако добије, врати ће улог натраг; каји пак, знајући изгуби, сматра се као да је учиаио покдон". § 792. гр. зак. „Онај којп карте, иди друге коцкарске (хазардске) игре на ве.шке новце, за корист и у виду заната упражњава, да ое казни затвором од 3 до 12 меоепи, а поред тога у новцу од 50 до 3 00 талира; осим тога и сви при игри нађени новци одузеће се, за рачун, правитељствене касе. Исто тако да ее казне и они, који по вашарима, саборима, иди иначе, по варошима и паланкама, или селима иду, карте или друге справе за овакове игре са собом носе и свет варају. Ако је картаџија странац да се из Србије протера 9 § 285, крив. законика.