Полицијски гласник

54

ПОЛИЦИЈСЖИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 7

ђвне ствари давао, само да будем у њеноме срцу добро записат. Ама и она је била » фифик«. Што је знала маторе пензионере да улови, то више нема. Са те њене добре стране и волео сам је, јер је и мени добро било.... Око ње вртео се тада матори, а »зјело« богати пенсионер А.... Имао је свој виноград тамо негде изван Београда, а ја — замислите само ? — био сам му »пудар« -— винограџија! Умео сам се око њега наћи, и он је држао да ми је Роза — жена. Матор пањ па се упалио, здравља ми! Еле, једнога дана договорим се са Розом , да га мало »опапуљимо«. Казала ми је да јој се »удвара« и да је моли да га једног дана »прими«, кад ја тамо не будем. Таман жива згода, помислих. Што сам намислио то сам и учинио. Казао сам Рози да га »прими«, па да ми каже кад ће то битиБила је баш недеља, сећам се добро,' јер сам тада имао код Розе маснији ручак, кад ето ти чиче. Кашљуца из далека, на се љула к'о гем. Мало се погрбио а (,укљештио (< очима к'а — мачак. Дође до куће. Ја се био прикрио иза једне бачве. — Еј, Розо, јеси ли ту ? виче чича. — Ту сам господине, одазва се моја мађарица. — Сама ? — Сама! — А муж ? — Оде мало до Топчидера.... •— Кад ће се вратити?... — Не знам. Сигурно ће тамо дуже остати.... — Па можеш ли ме »примити« голубице? закрештао чича. Роза обори очи. Чича јој приђе ближе, па је ухвати за дебели »подваљак«. — Но ? — Па.... хоћу, муца к'о бајаги стидљиво моја лукава мађарица. — Сад ? — Сад ! — Лепо, рече чича па уђе у кућу. Почекао сам мало, па онда банух и ја унутра. Он се беше, к'о човек мало »разузурио", а ја тек дрекнух: — Шта ћете ви овде код моје жене ? А ? Чича цеити од »зорта® а Роза се »уби« илачући : ■— Немој, Дисо, молим те, умири се. — Моју кућу осрамотити! Моју »чест к окаљати, дерем се ја ко луд!... Чича премро од стра, а Роза моли ли, моли.... — Умири се слатки мој Дисо! (Тако ме, ко бојаги, по имену зваше) Пије човек крив.... онако.... — Шта, није крив ! Убићу и тебе и њега! Мој образ тако бацати под ноге. Море знате ли, да ја немам ништа друго до мој »образ«, а? Бичем тако а мислим: но и твој образ био масан па га иси појели. Ал' опет држим се озбил,ан, па се као мало умирих. — Добро, бићу миран, рекох, иа се окретох чичи; дај ми твој сат! Чича дану душом, скиде златан ланац и сахат и даде ми. ■— Ту да останеш, док се ја не вратим. Розо, ако оде, тебе ћу на комаде исећи. Зпаш ми »нара®« па сад гледај шта ћеш!... За тим сам изишао напоље. Узјахах виноградско кљусе па право у варош чичиној кући. Јавих се госпођи. — Шта ћеш, Дисо, упита ме она. — Ето, госнодин вам је послао свој сахат и ланац и тражи, да му одмах по мени гтшаљете 200 дуката! Пазарио неко имање. Ама иМање, вредн брат брату 1000 дуката. Чудо је »батли« наш господин....

— 0, ушао ђаво у њега и у његов дан, докле ће тај куповати имања! вајкаше се госпођа. — Молим вас, рекао ми је да се журим. Знате »каки је к .... — Идите обоје до ђавола. Маторо па лудо, рече госпођа и оде у другу собу. Одброја 200 жутих дуката па ми их даде. — Ево, носи му, однела га мутна Марица, Боже ме прости.... Узех наре, па у виноград. Чича још седи. Скуњио се ко' ђаво у -— наћвама. Роза да се искида од »секирације«. Чим сам ушао рекох му: 1 — Ево вам сахат. Ја сам код ваше госпо^е свршио што сам имао. Писнете ли само, пуцаће брука по вароши. Од сутра нисмо више у вашој служби. Чича оде а ми се слатко насмејасмо овој »комендији«. Шта је носле било са чичом и госпођом, не знам, ал' знам то, да му је измила главу без сапуна, и да чичи неће пасти више на памет да туђе жене задиркује, и да иоштен образ каља! Наравно овакав образ као овај мој....

0СУЂЕНИ НА ОМРТ

1. Суд општине корманске, у округу крагујевачком, известио је среску власт да је циганин Радован Симић из Кормана, звани »Дуња«, убио ножем Љубицу, кћер Васе Томића циганина из Кормана, своју куму, која му је децу крштавала. Убиство је извршио на следећи начин: Отишао је у оближњу шуму са Љубицом, да секу дрва. Од једном салети је Радован да са њоме обљубу изврши, говорећи јој, како је она са њим већ неколико пута »уживала 11 . Ну она се томе противила, наводећи, како је то сада грехота јер су кумови и да она то неће да учини. Пре је вели, било за то, што нису били род. Како Љубица није никако хтела, на његово иаваљивање да пристане на блуд, он шчепа иза иојаса нож говорећи »кад нећеш самном нећеш ни са другим« те је на 20 места избоде ножем тако, да је овим нанео тешку новреду тела, од које је је 5. маја о. г. у болипци крагујевачкој и умрла. Дакле оиа је била још у животу и могла је проказати како убицу тако и узроке убиству. И код среске власти и на претресу, Радован је признао да је ножем избо Љубицу за то, што га је мучила и није хтела иристати да са њом обљубу изврши, док је она до тог случаја увек са њим чинила, јер су живили у љубавним односима и што га је вели на тај начин уверила да му је постала неверна. Како је Радован према оруђу којим је дело извршено и месту самих повреда учинио овим кривицу која се казни по § 155. крив. зак. дакле хотично убиство са иредумишљајем, које је убиство и лекарском секцијом утврђено, то је арвостеа. крагујев. суд пресудом својом од 23. августа т. г. № 17.868 за ово дело осудио Радована на смрт. Признање оптуженог и добро владање по општин. увери, није му могло служити за олакшавну околност, јер се признање узима као доказ нротиву њега. (§ 225. и 243. крив. пост.). Ио незадовољству оитуж. његовог браниоца а и по званич. дужности, апелац. суд расматрајући акта овог предмета нашао је, да је горња нресуда првостепеног суда на закону основана и за то је исту под 1. септ. т. г. № 2557 одобрио, а касац. суд код кога су ова акта била на решењу 16. септ. т. г. № 6124 оснажио је горње нресуде, и тако се над Радованом има смртна казна извршити. 2. Станоје ЖивановиК теж. из Липа, округа смедеревског, 9. марта т. г. иајутра пошао је са својом женом Љубицом у