Полицијски гласник

98

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 13

код њих био омиљена личност. Заузимањем владе француске. први париски лекари лебдили су над њим, да му живот спасу, Нека им је свака хвала, они су га и спасли. По оздрављењу вратио се у Србију, где је остао на расположењу владе. Октобра 1894. понова је дошао за Министра Правде. Почетком 1895. год. иступи из кабинета и остане на расположењу владе. Крајем прошле 1896. постане Министар унутрашњих дела, а 12. пр. месеца опет на расположењу владе. Од књижевних радова његових излазили су чланци у часопису „Отаџбини« за 1874. и 1875. год.: »0 трговачким друштвима", »0 постанку и значају менице". У правничком листу „Норота": „Енциклопедија права" и други стручни и политички чланци. Од одличија има г. Ђорђевић : Таковски орден I отепена са лентом; Белог орла V степена; црногорски: Данила I степена са лентом; бугарски: За грађанске заслуге са лентом; француски: Почасне легије II степена са звездом; белгијски: Леополда I степена са лентом; португалски: Христа са лентом и луксенбуршки: велики крст са лентом. Као министар унутр. дела г. Ђорђевић је спремао да пзврши многе корисне реФорме у нашој полицији. Својом министарском ирепоруком, он је допринео опстанак и бољу будућност нашем листу, на чему смо му веома захвални. ЛУДИЖ) ИЛИ СИМУЛА.ЦИЈА? (СИНОВАЦ УБИО СТРИНУ) Један случај симулације душевне болести, после извршеног хотимичног убиства без предумишљаја од Бг ВОЈ. М. СУБОТИЋА - М/1АЂЕГ СЕКУНДАРНОГ ЛЕКАРА У БОЛНИЦИ ЗА ДУШЕВНЕ ЕОЛЕСТИ.

(СВРШЕТАК) У детаљно описивање истраге, и самога тока суђења на иретресу, нећу се упуштати. Главно је да споменем, да је суд ово дело квалиФиковао као хотимично убиство без предумишљаја, и да је на дан 4. Лануара 1892. г. пожаревачки суд осудио Стојана на 20 год. робије у тешком окову. — Његов бранилац (г. адвокат Радуловић), заступао је гледиште, п да је Стојлн убио вештицу и врачару, јер је био убеђен, да је његова стрина била нечиста жена и да има моК, да свакога чинима залуди и умори, и да с тога треба да је убије, а по томе је закључио, да је Стојан убица из §. 53. крив. зак. а не из §. 155. истог зак., јер, вели он, који ће човек здраве памети доћи на мисао да жену врачару убије, те да се њених враџбина на такав начин курталише и он и његово село ?!... Стојан, вели он, није човек здраве памети, и по томе не може бити ни урачунљив за ово дело". Услед овога Апелациони суд наредио је, да се Стојан подвргне лекарском прегледу. — Управник окр. пожаревачке болнице, г. Д-р Станојло Вукчевић, дао је мишљење (6. Априла 1892.), »да Стојан није душевно болестан, веК здрав". — Накнадно (21. Септ. 1892. г.) г. Д-р Ст. Вукчевић и г. Д-р Петика, дали су заједнички једну сведоџбу. Из ње вадим најзначајнији део: „Душевно стање. Од како је Стојан ступио у болницу, па све до данас (т. ј. од 7. Авг. до 21. Септ. 1892. г.) био је потпуно миран и присебан. Ни једнога јединога знака од душевне поремећености није се показало код њега. На свакодневна посматрања и припитивања, Стојан је свагда одговарао логично. При томе се примећавала само нека морална утученост, сигурно због учињеног дела, и с тога, што је у притвору. — Мишљења. смо: да је Стојан сада поупуно здрав и телесно и душевно; али у исто време мишљења смо: да је могућно , да је Стојан, под притиском празноверица, могао доћи, за часак, у тако душевно стање, да несвесно изврши: убиство«. Услед оваког мишљења, Апелациони Суд наредио је, 28. Октобра 1892. год., да Главни Санитетски Савет јј. а своје мишљење о томе: 1.) »Да ли је оптужени Стојан, у време дела, био свесан своје радње или не; 2.) да ли у опште, по науци, празноверица може за часак да произведе тако душевно стање,

да је човек несвесан своје радше, т. ј. 3.) да ли је празноверица каква душевна болест, и ако је у каквом је степену, и 4.) да ли је такав човек. свесан своје радње, да му се казнимо дело може урачунати у кривицу, или је он своје радње несвесан, и .по томе за казнимо дело неурачунљив §. 53. кр. зак. к Гл. Санит. Савет није дао одговор на ова питања Апелационог Суда, него је (18. XII. 1892. г.) донео ову одлуку: »Како досадашњим лекар. посматрањем није примећено, да је оптужени Стојан душевно болестан, а мпђутим је истакнута сумња, да је он ово убиство извршио у несвесном стању, то, да би се могло начисто определити душевно стање здравља оптуженога, треба га упутити у болницу за душевне болести, где ће се моћи тачно посматрати«. — Услед оваког мишљења Глав. Санитет. Савета, Стојан буде сироведен у Болницу за Душевне болести, где је примљен на дан 5. Јануара 1893. г. са актом начелника среза пожаревачког, № 21.894. — После свршеног посматрања издата је суду ова сведоџба: Лекпрска сведоџба. Лекарска стална комисија, одређена актом Г. Министра унутрашњих дјела од 10.—XI—1892. г. С№ 8449, прегледала је Стојана Перића, доба 31 год., тежака из Мајловца, окр. пожаревачког. притвореника првостеп. пожаревачког суда, због убиства своје стрине Стојанке, жене пок. Милије Мијатовића из Мајловца, који се налази на посматрању у Болници за Душевне болести од 5- Јануара ове год„ те да се одреди, прво: да ли је Стојан душевно здрав, — друго: да ли ј.е убиство извршио у душевно болесном стању? Ирвих 15 дана Стојан је изјављивао, пред лекарима, да не зна, кад је, како је, где је, и на који је начин убио своју стрину, јер је био » иострадао ", ништа »о себи није знао«; пошто је оздравио » људи су му иричали ", да ју је убио близу своје куће, ударив је сјекиром По глави, па кад они тако причају »ваљда је тако и било, јер они нису били аострадали Крајем Јануара, изјаву о убиству своје стрине замјенио је следећом: »По смрти мога стрица, стрина је бацала вражбине на моју кућу, од њених вражбина разболео сам се у грудима и стомаку, боловао сам око два мјесеца; са вражбинама хтјела. је да ја умрем. Да би свој живот одбранио, ја сам је убио; био сам ири иамети; нисам био луд, као што ме оиштина гради, она хоКе да ми иоможе да будем што мање осуђен".*) »Молим вас, спроведите ме иод суд, волим робијати 20 година, него вјечито остати у лудници" — овим је речима више пута мољакао лекара, додајући ове разлоге: „Волим на робији него у лудници живети, јер на робији, пошто издржим своју осуду вратићу се кући. а може бити да ћу се прије осуђеног рока. вратити с робије путем милости". Атакође је изјављивао више пута лекару и ову жељу: »Волим вјечито остати у лудници него за колац — стрељање; свакоме је човеку мио живот; ако не бих био код своје куће, био бих у лудници, оиет с' људима, имао бих шта да радим. Волим овај свет него онај; отуд се нико није вратио, да нам прича како је, : — ја знам да се само на овом свијету живи". Уз ово је обично додавао ове разлоге: »Боље је за мене да останем овдје у лудници, да слушам овдје, колико ми се повјери, него сад после 4 године да идем на робију од 20 година, и да носим гвожђе: ја сам слаб, од гвожђа могу ми ноге пропасти, и могу и умријети на робији чекајућ*! помиловање". Од 10. Марта замјенио је предходну изјаву следећом: »Јесам убио стрину нехотично, хтео сам је заплашити, што ми је вражбином учинила те сам боловао два мјесеца, нисам био и.ри иамети кад ,сам тако неваљало дјело учинио ". Почетак и ток двомјесечне болести описује овако: »Кад сам мртвог свог стрица чувао, казала ми је стрина — ми смо двоје сами били — да јој завучем руку под појас, те да видим како јој срце игра; кад сам јој руку завукао нисам осјетио да јој срце игра, али сам осјетио да ме на један мах удари нека »далга —■ вјетар" од кога сав планух, поцрвенех, очи искезих и клонух као мртав. Сутра дан нисам знао куда идем. Тада сам примјетио, да ми је то стрнна учинила, те нисам био ири памети. После сам боловао два мјесеца. Осјећао сам неке жи*) Да ли има суда за ту општинску власт, што даје лажно уверење '/ ! Д-р В. М. С.