Полицијски гласник
4
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БРОЈ 1
Упитан оштећени Драгутин има ли што да примети на процену, изјави: Ја не пристајем на ову процену јер је и сувише мало оцењена. Драгутин Јовановић. Окривљени Јеша и Рајко изјавише : И ми не пристајемо на ову процену, јер је сувише много процењено, с тога, што није било свуда поред коља врбе, а трња је било свега двоја кола. т Рајко Т >у [»овн1.. т Јеврем Ђуровић. подписао их Св. Иетровић. Оверава исљедник, Начелн. срески: Сава Тодорић. Рађено 26. авг. 1897. г. у канцеларији среза Н. Испит окривљеног Ђуре Рајковића теж. из Ћ. за поништај туђих ствари. Опште питање. I Рајко Ђуровић из Ћ. имам 30 год. неосуђиван, неписмен, жењен и т. д. Знам зашто се на испит узимам. Стварно питање. II Ја сам дигао ограду коју је неко поставио на имању мом и мога брата Јеше. Нисам у први мах знао, ко је ову ограду поставио на моме имању. А сада, када знам, ко је, велим: да тужилац нема онде ни парчета земље и да је та ограда побијена у нашем имању. Ово смо учинили нас двоје у свануће. Убаштинење које тужилац има о овом земљишту лажно је, јер ни ја а ни мој брат нисмо на њему нодписани и ако тамо стоји име и моје и мога брата. Према томе неко нас је без нашег знања подписао, јер смо ми неписмени. Тапију на ово наше имање немамо, нити нам је отац ио смрти оставио, већ ово имање ми од нре 15 година уживамо и на њега порез плаћамо. Ако будем осуђен на плаћање какво, имам имање па ћу платити. Неписмен сам. Испит мп је прочитан и моје су речи записате. -I- Рајко Ђуровић. подписао га М. Гаврић. Присутни грађаии без примедбе: М. Гаврић. Љ. Станојевић. Оверава, Начел. ср.: Сава Тодорић. Деловођа иисар : Тома Леовац. Испит Окривљеног Јеврема Ђуровића из Ћ. за поништај туђих ствари. Опште питање. I Јеврем Ђуровић из Ћ. стар 25 год., неосуђиван, неписмен, жењен и т. д. Знам за шта се на одговор узимам. Стварно гштање. II Ограду сам развалио ја са мојим братом Рајком јуче у свануће. То је имање наше. Отац нам је исто у наслеђе оставио. Тапије немамо. Ал' и тапија, коју ту-
жилац подноси, лажна је, пошто нас је други на њој подписао јер нама о томе није ништа познато. Кад је наше имање, и кад је тапија тужиоца лажна, онда до нас и нема кривице. Ово имање уживамо више од 15 година и на њега порезу плаћамо. Неписмен сам. Испит ми је прочитан и све је заггисато што сам казао. 1- Јеша Ђуровић. подписао га М. Гаврић. Пред нама без примедбе: М. Гаврић. Л>. Станојевик. Оверава, Начел. ср.: Сава Тодорнћ. Деловођа писар : Тома Леовац. (на иолеђини:) № 5000 Решење : Овде према увиђају исљедне власти и признању окривљених, ностојпдело поништаја ограде казнимо по §291. крнв. закона. Учиниоци су истог Рајко Ђуровић и брат му Јеша теж. из Г К. што се доказује њиховим признањем. — §. 225. крив. постуика. Дело је подпуно ислеђено и за суђење надлежан је по §. 35. кривич. пост. првостеп. суда Н. На основу изложенога и §§. 117., 127. и 131. крив. пост. Решавам: да се окривљени Рајко и Јеша ставе под крнвичну истрагу но да се из слободе бране. Решење им саопштити и спровести их суду на осуду. Да ли је пак тапија тужиоца Драгутина истинита или не, то суд има да цени. Начелник срески: Сава Тодорић. УТАЈА А НЕ ПОСЛУГА. (ОДЛУКА ОПШТЕ ОЕДНИЦЕ КАСАЦ. СУДАЈ. Ова ствар заслужује свуколику пажњу исљедника. Државни тужилац оптужи суду Ж. Б. за дело утаје, нгго је у 1892. год. као руковаоц ошптинске касе узео из исте од пршсупљене порезе 400 динара. Овај новац употребио је на своју корист, па кад је против њега за ово поведена истрага Ж. преко с^ога сина попунн општинску касу. Оптужени Ж. иризнао је, да је горњи новац изузео из касе на своју корист но да је овај мањак попунио. Првостепени суд нађе да овде стоји дело послуге из.§ 112. крив. закона, и узимајући, даједело признањем доказано, пресудом својом од 2. марта 1895. год. № 6770. казни га са једннм месецом дана затвора. Апелациони суд пресудом својом од 1. марта 1897. год. одобри пресуду првога суда. По жалбама државног тужиоца и оптуженога касациони суд примедбама свога оделења од 23. септембра 1897. године, 4323. поншнти горњу пресуду, налазећи, да је апелациони суд погрешно узео да овде стоји дело послуге из § 112. крив. закона, јер кад тужени иризнаје да је из општинске касе узео 400 динара и тим новцем подмирио свој неки дуг, и да је тек доцније, пошто је истрага отпочета, његов син вратио новац општинској каси, онда према § 229. крив. закона овде стоји дело утаје казнимо по § 113. крив. зак., за које је дело и оптужен. Апелациони суд не усвоји ове примедбе, но у својим противразлозима да утаје нрема § 229. крив. закона не може бити тамо, где нема штете и одрицања као што је овде случај, пошто је оптужени преко свога сина послао на попуну општ. касе свих 400 динара којима се служио, што и државни тужио признаје.' Касациони суд у својој општој седници од 10. октобра 1897. год. № 6852. нађе, да су примедбе оделења на закону основане, а одбаци противразлоге апелационог суда. Према овакој одлуци опште седнице касационога суда утврђено је: да са аа појам утаје не тражн да је штета трајуКа, него је довољно и изгубљена корист.