Полицијски гласник

БРОЈ 5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

— Јоца »Црца®... — Јес," тако је ! Сад се сећам ! Тако је баш стоја.то и у опој депепш, коју сам добио синоћ од начелства за време представе. Само иезнам где је затурих! Ал' ја ћу већ дочепати ту варалицу у своје шаке. Капетен одмах дозва писара п издаде му нужне наредбе. Наста тражење на све стране. Од глумца ни трага ни гласа. Све што се о њему дознало, то је, да је погодио Симу кочијаша да га одвезе у Крагујевац. Дакле, мора да је иа путу за Крагујевац. — Депешу за њим, викну капетан. Известите одмах пачелство и крагујевачко и рудничко !... После нола сахата. одправљепа је горњим иачелствима деиеша ове садржине : »Одавде је за тамо побегао чувени коцкар и варалица, ■1оца, звани »Црца 11 . У Шапцу је предигао једном трговцу 500 динара. Вели, да је глумац, ал' то не стоји у истини. Ои се брија само да завара свој траг и да га неби ко год познао. М-оли се иачелство дага нронађе, па с п.име ио закопу поступи, а мене о томе извести"... Позно у ноћ стиже из Чачка начелнику среском у К. ова депеша : »Јоца је овде ухваћен, по депеши начелства шабачког које га тражи због преваре. При претресу нађена је код њега деаеша која је радп тражења на >вас била унућена. Првом поштом послаће вам се јер припада — вашој архиви. Табло.... Изненађење оаште ! А СКУПА ЛАЖ. (СВРШЕТАК). Чим је газда Станимир свршио своју причу, овај непозпати човек остави повац за испијену ракију; натуче јаче шешир на очи и неопажен изађе на врата која у авлију воде. Нико, па ни сам каФеција Таско није на њега пажње обраћао. То је све било у једноме тренутку. Друштво се поче већ разилазити. Време је било да иде сваки у своју радњу. При ноласку рече Ивко газда Станимиру: — Побратиме, ако се нађеш са твојим избавиоцем, јавићеш ми да, га виднм. Ретки су тако скромхш људи. — Ретки, побратиме! * И *— кафана беше празна.

Прошло је од тога доба десет дана. У кафани код џ * беше па окупу иознато друштво. Само нема газда Станимира. Нешто со задржао. Водио се обичан, свакодневни разговор. Ал' опет, данас беше нешто живљи но иначе. Реч је била о скакап.у ажије на злато. Ко је имао новаца, тај је за сребро куповао злато и трпао у касо, да иосле ћари кад буде ажија већа. На једноме иаполеону кад се добије динар ћара, то млого осеца, наравно, ако је сума уложеног капитала велика. У сред тог разговора бану газда Станимир. — Камо тебе, Станимире? викну Ивко. — Ето, био сам мало у чаршији. — Да купуј еш злато ? •— Па и то... — Како иде ? — Добро. Ето, сад сам баш узео од Нисима сараФа 50 панолеона, за 1025 динара. Само педесет пара од комада ажије. — Лепо Бога ми ! А колико сн већ купио ианолеоиа? — Триста комада. Ако падне ажија, купићу још. Тако се водио разговор у овоме друштву другова и пријатеља. На једаред, уђе у механу један млад човек. Наочпт, у лицу црномањаст. Одевен лепо. На глави је имао шајкачу, као оно што носе ио срезу полицијски чиновници. Чим уђе, он се упути ономе столу, за којим је седео са друштвом газда Станимир. — Помози Бог, поздрави учтиво све за столом, а за тим се окрете газда Станимиру. — Како си газда Станимире! Позиајеш ли ме ? — На моју душу, не познајем те... одговори газда Стаипмир, на упиљи свој поглед на дошљака.

— Верујем. Морао сам брЗо отићи, па ниси ме ни спазио. Знаш, оно, пре неки дан, кад ти се коњ иоплашно од оног ловачког кора? — Знам... муцао је газда Станимир. —. Па ја.,.сам коп.а задржао. Дођох у срећан час. Ишао сам у Болеч, да претресем кућу једног тамошњег сељака. Дознало .се, да тајно криже дуван. Посао... па тако, морао сам хитати. — Зар си ти то био? кликиу као радосно газда Станимир. — Алал ти вера јуначе, ирихватише остали. " — Седи брате; седп мој добри избавиоче, нуткаше га газда Станимир. А ти си полицај, а? Писар сам у срезу врачарском. Дошао сам пз Параћина. Ама знам Београд и околину, као да сам тамо и одрастао... А ово су твоји пријатељи? — Сие моји дргови и прпјатељи. — Могу ли бити пскрен пред н.нма? — Можош. Говори што ти срце жели. — Знаш, у једиој скојој муци тебе сам се сОтио. За то, ето, п дођох да те потражим... Рукујем, брате, касом. Данас сам јо '„шкоптирао". Рачунам, нема ми 50 наиолеона. Преврћи, тражи, опет рачунај, аја, нема па нема. Мора да сам где год затурпо издатак. Наћи ћу га већ, ама, ето муке, сутра ће ми капетап прегледати касу, па ако нађе »деФицит® одох ти под лед. Него би те лепо молио, учини ми брацку љубам, па ми позајми 50 наполеона. Бог ти је дао. Као што сам ја теби спасао живот, тако исто и ти мени сааси и част и живот. Ти па Бог. У очима овога младића заблисташе сузе. Сви беху овом његовом несрећом тронути, иа окупише газда Станимира, да помогне своме избавиоцу. — Ама ћу му ја номоћи и без вашег мољакања, осече се на пријатеље газда Стагшмир. Дужан сам да му помогнем и помоћи ћу му... — Нисам карташ, нисам пијаница, безпорочаи сам у служби, па ето, беда... вајкаше се младић. — Де, де, не бој се, вели му газда Станимир и дреши кесу. Ево, сад сам баш променио сребро за злато код Нисима сараФа. Има равно 50 наполеона. Узми и помогни се. — Хвала ти!... Вратићу ти чим ова прва ватра прођо... Избавих у срећан час твој живот, а ти опет ево избављаш мој! Друштво беше расположено овом пажњом од стране газда Станимира према своме избавиоцу. Сви му честнтаху на племенитом делу. Само се на челу газда Станимировом повукао лак облачак. Као да му је на срцу неки тежак терет лежао, тако беше у часу мучаљив и сетан. Ал сви то иреписиваху осећајима веље благодарности, коју је показао према свомо избавиоцу у часу његове беде и несреће. Ама је само газда Станимир знао, од куда је иостала ова нагла промена код њега. Ои и — његов избавилац. Хвалисање често шкоди човеку. Оно је, ето, шкодило и газда Станимиру. То своје хвалисање он је скупо платио, тако скупо, да се више неће сетити оних измишљених прича о падању с коња; о ономе, како га је неко неаознато лице избавило од извесне смрти и т. д. А знате ли шта је било? Ево шта. Причу о надању с коња, по своме обичају, измислио је газда Станимир, само да увери своје пријатеље, како се човек може тешко спасти од ћудљивога коња. То је из прикрајка слушао Лаза коцкар, па је већ скројио план, како ће доћи до пара. Он му се за то и преставио као избавиоц његов. Лагао је да је срески писар; да му Фали у каси 50 наполеона и т. д. Толику је суму тражио нарочито, јер је 'знао, да ја газда Станимир узео од Нисима сараФа 50 наполеона у злату за сребро. И газда Станимир знао је да је лагао своје другове и иријатеље, ал се није смео пред њима показати, јер би морао много да свога угледа изгубити. С тешким срцем растао се од својих 50 наполеона, али је тиме сачувао свој глас, свој углед, евоје трговачкр грађанско поверење. Од тога доба, није више измишљао приче и трпао их у своје доживљаје. Ћутао је и сам је себи пребацивао своју ману... Коцкар је дакле дошао лако до лепих пара, али је и газда Станимир био издечен за свагда од те своје маније: — измц* гиљањп чудноватих ирича из свога живота.