Полицијски гласник

БРОЈ 6

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

да његов сусед спава, скочи са свога седишта и наднесе се према староме господину. Нешто је дуго и пажљиво гледао. Мора бити, да је нешто повољно спазио, јер му се усие на смех развукоше. Очи му се засијаше необичном радошћу. Брзо се окрену и подиже руку према својој ручној торбици. Отвори је. Из ње извуче једно мало стакоце са неком провидном течиошћу. Но тек што се хтео осврнуги и прећи странцу, овај га дочепа за гушу и поче стезати. Јадни младиК једва кркљаше под старчевим снажним притиском. Старац викаше: Лопов! Кесарош ! Арамија !.. Лом. Уђе кондуктер. Старац се заморио те је изгледао к'о куван рак. Једиако виче : Лоиов ! Кесарош !... Једва ослободише младог путника из старчевих шака. Н1та је било? Наравно, ненгго, што је изазвало општи смеј, Да чујете само. Онај младиК био је агент неке Фабрике, која израђује течност за брзо раствње косе. Видећи, да је глава старчева %ела,ва, хтео је полако да му намаже теме оном течношћу, те да се увери: какво ће брзо дејство имати тај најновији нроналазак, па да на тај начин рекламира Фабрику свога шефа. Ал' старац је опет другчије мислио. Он је држао да је овај младић коцкар и кесарош, па за то је онај џумбус и наиравио. Ето, шта се све не може десити на железницама. Ал' се и путник уверио, да не пасује свачија глава за рекламирање новога проналаска — за брзо растење косе.

ИЗ ХАЈДУЧИЈЕ. II. .Татаци. (НАСТАВАК)

Љубисав БонџулиЂ

Светолик Бугарчи-ћ

Љубисав Бонџулић, из Каленића, 20 година робије, Светолик БугарчиА, из Смрдљиковца 5 година робије.

ПРВА ПРЕВАРА, — Причаћу вам, ал' под условом да моје име не спомињете, рече нам један бив. коцкар и варалица, који већ од више година живи поштеним животом у једној нашој паланци... То је било давно. Имао сам тада тек 17 година. Био сам у трговини код Н. Добро ми је ишло. Недељом и празником одлазио сам са друштвом код »Коларца« на чашу пива. Ту смо се добро проводили. Тада ова каФана није имала салукао сада. Јок! Било је само главно оделење са улице, и онда неколико споредних соба из авлије. У оно доба, кад сам ја тамо одлазио, ову кафану држао је пок. Никола Прапорац, кога смо сви звали »ћир Никола«. Обично је ћир Никола седео за једним столом до самих врата, која воде у оделење где се пиће точило. Његово једино друштво било је претстављеноЈу — Стеви

Гојковићу, који је тада продавао миришљаве сануне и давао по мало новац под интерес. Стева је носио црвени турски Фес, а носио се увек лепо и укусно. 'Кир Никола радо је разговарао са Стевом, и приметио сам, да је бивао некако туробан, ако би се Стева, ван обичаја, где год мало дуже задржао. Обично је Стева пио бело вино са содом, а ћир Никола или је попио чашу пива или не. Тек њих су двоје разговарали до миле своје воље. А ми, омладина, у друштву са још неким „асли-певачима«, седили смо ирема њима за столом. Пили смо, па смо боме често и певали. Пок. Андра Вукашиковић, па онда пок. Светозар Драгутиновић били су певачи на гласу. Кад они запевају а ми тек ударимо у »брум хор 1( , онда је чак и иок. Јакшић ударио код ћир-Николе на »стару креду <( . Волео је песму па се с нама тако до зоре веселио. И јес оно било друго време, други људи, друго све. Све је то дисало једним животом. А данас? Него да вам даље причам. Тако једнога празника у вече, седимо као обично за нашим старим столом. Пијемо н певамо. Ђура тада није био међ нама. Весеље је текло да не може боље бити. Погледам често на онај стб где обично седи ћир-Никола, ал' Стеве нема. Седи сам ћир-Никола, наслонио главу на обе руке па дремуца. Без Стеве му је било дуго време. Кад би тако око поноћи, нама иеста новаца, а зинула из нас нека хала па би још пили. Управо тек би иочели да пијемо »момачки и јуначки«. Бесмо иали некако у очајање, што смо остали без новаца. За нашу несрећу био је неки нов »цалнкелнер«, па, нисмо смели дугове правити. Шта ћемо сада ? Андра се занео па пева: »око врата, крст од злата, Анка има на прсима«..." Да полудимо од раздраганости... Гледамо, а оно празне чаше на нас се осмејкују... Шта ћемо сад ? питасмо се готово тужним шапатом. Не знам како, ал' мени сену нека ^авоља мисао. Камо да није, јер је она била основ мојој даљој несрећи. — Биће пара, рекох дружини. — Како? гракнуше око мене. — Сад ће те видети. Има ли ко парче хартије? — Ево, рече Светозар. Ово је парче од неке коректуре. Можеш се слободно послужити. И тако писац није Бог зиа шта. Узмем ову хартију и упутим се онамо где је ћир-Никола дремуцао. Беше као што рекох сам. Полако му се ириближим и ударим га руком но рамену. Он се трже... Сањивим очима погледа у мене. Ја, направио кисело лице, па једва говорим. — Ћир Никола, рекох, знаш шта је ново? — Шта? — Твој — наш Сгева Гојковић... — Но, шта је с њим? — Умр'о је ноћас. Ево, сад баш скупљамо добровољне прилоге да га можемо сахранити. Приложи што. Био је добар твој нријатељ. Севап је... Колико милујеш... Ћир Никола се чуди. Поче се крстити, на промрмља: Бог да га прости. За тим завуче руку у џеи п извади пет динара у сребру. — Ево, ово је од мене... Сирома Стева... Примим новац па дођем друговима. — Поручујте ! Има пара !... Ударисмо у нову теревенку. Пијемо и иевамо. Ћлгр Нпкола поднимио се на сто па ћути или — дрема. У по нашег весеља бану у кафану главом — Стева Гојковаћ. Ето ти белаја. По обичају седе за сто према ћир-Николи. Гледам тамо а мислим да не дишем... Дирну руком ћир Николу и овај се трже. Протрља очи, гледа, па онет трља очи... Не верује очима. Једва се диже од стола па онда погледа право Стеви у очи. — Ама јеси ли ти Стево? — Ја сам! — Зар ниси умр'о ? — Јок ! — Ех, обешењаци, преварише ме... Иека, нека, опет ће они оне паре код мене оставити. Мени лакну на срцу. Видим да се оба слатко смеју. Стева гледа на нас па му се од смеха тресе Фес на глави. Ми тек онда ударисмо у песму. У неко доба, оде Стева из каФане а и ћир-Никола. Остаде само још мокра братија. На један пут паде као из облака у каФану наш хоровођа Н. Ми загрејанп, па се занели у севдалијске песме... Хоровођа седе за наш сго, некако баш до мене... — Има л' што новога? упита ме он.