Полицијски гласник

ВРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

153

остане у Србији. Као што се види, основ његовог плана био је добар; закл.учци правилни; и све би добро било, само да начелник срески у Обреновцу није опет о томе друкчије мислио. Г. Станоје Миленковић, стари полицајац, знао је из искуства, да се злочинци обично враћају у околину, у којој су злочин извршили, или, у којој им је каква опасност претила. Знајући то, он није престајао мислити на Сервијанца и његов повратак. Чекао је и дочекао га је. Марта 11. тек. године Сервијанац је већ био у затвору среском у Обреновцу. Сутра дан спроведеи је Управи града Београда а 14. истог месеца већ је предат земунској полицији. Из Земуна је одведен у Митровицу, у чијим тамницама он сада мирно размишља о — вешалима. За његове чуваре овога пута, изабрани су само они жандарми, који — не пуше дуван. Сервијанац је родом из села Крчедина у Срему. Стар је 36 година; жењен је и има петоро деце. До сада је четири пута био осуђиван на робију због крађа. На завршетКу истичемо овде ово: да чувари опасних зликоваца, треба увек да буду пажљиви и обазриви, како неби прошли као онај жандарм, који је чувао Сервијанца у општинској кући, па за љубав цигаре гшатио главом своју необазривост. Прави злочинац тек је онда опасан, кад се показује питом и миран. Ово треба да послужи за поуку нашим чуварима. Милорад Хајдуковик, лопов. Из казненог топчидерског одељка, тамо, где издржавају казну малолетни преступници, износићемо с времена на време у нашем листу, интересне ексемпларе. Овако доношење биће свакако од користи и грађанству и властима. Првима, да се чувају оваких малишана —• лопова, а другима да их лакше похватају, ако им дође воља да се прошетају мало по Београду и Србији. Од тих интересних екземплара и за саму студију, доносимо овог Милорада. Он је у своме неваљалству далеко дотерао, и међ' овим малим лоповима, заузима врло видно место. Ето, видите га само. Још је тако рећи, дете, а већ је — други пут на робији. Кад би изређали све оно, што је до сада починио овај неваљали син једног бив. честитог грађанина овд. морао би се човек од ч/да згранути. У осталом, ми у нашем листу немамо довол.но ни простора, да све то иснричамо. Изнећемо само његове прследње кривице, колико тек да се види, на какву јо врсту злочина одан овај млад лопов. Из досадањих његових дела, види се јасно, да, му је најмилији посао: упадати кроз отворене прозоре у станове појединих грађана. Да паведемо овде само два догађаја. Зна се, да се пред зору најслађе снава. При јакој омарини, отварају се прозори, да у собу пирка благ поветарац... И на стану г. Здравковића., ђенерала, у „Јовановој улици«, једнога дана, 1895. год., беху ирозори отворени... Унутра је вејала блага хладовина... Милорад се нађе пред тим отвореним нрозорима. Лак и хитар као веверица, ускочи кроз прозор и изврши крађу.... Опет је отворен прозор на стану г-ђе Милеве Борисављевићке удове, на »западноме врачару« Доба је кад се дели дан од ноћи Кроз огворене прозоре улази свеж, јутарњи ваздух... Сан склапа очи.. Балсамски мирис липа, чисто онија и заноси... Милорад се нађе и крај тих прозора. Решен је одмах био: да изврши крађу.... Погледа пажљпво унутра.... Жива згода.... Брзо ускочи у собу и — здипи штаје хтео.... Ал' ту је заглавио. Ухваћен је био на самоме делу крађе... Као што се види, он је добро проучио обичаје појединих грађана. Зна, да при летњим омаринама отварају оии своје прозоре, да

се надишу свежег ваздуха. Тада, у томе времену врши он своје »операције". Он баш и вреба тај тренутак... И да видите, доста је добро у томе успевао... Сем побројаних кра1)а, он је једном те исте 1895. год. у друштву са Драгољубом Мнлојевићем »Јагодинчетом«, »Ћормидом«; Францом Матошаном, Костом Велићем и Свет. Милојевићем, украли 166 динара таксених марака, из сандука Станислава Јанковића каплара жандармског. За ову је крађу био Милорад раније осуђен. То су у кратким потезима цртице из његовог живота. Врло је занимљиво посматрати опа,ј ред малишана — робијаша, који се виђа у топчидеру нри раду или у казнионој учионици. Ми ћемо — као што смо мало пре казали — доносити слике ових малих робијаша, шат ако то буде на њих утицало, да се махну неваљала живота и да прегну на частан и поштен рад, кад буду казну своју издржали. Разбојници са својим јатацима. 1. Милош Којић и 2. Нцкола Јовановић, чије смо слике донели засебно у прошлом броју (а и у броју 6. од ове године са описом њихове биограФије) сликани су у групи са својим јатацима у очи дана извршења смртне иресуде над Милошем и Николом. 3. Љубомир Јовановић, из Раниловића ; 4. Лука Стевановић из Прогореоца и 5. Миладин Дробњак — Сеничанин, из Венчана, ср. космајског осуђени су сви са по три године робије; 6. Љубомир Живановић, из Венчана среза космајског на двадесет година робије; 7. Станка Маринковић удова из Губеревца ср. космајског на једну годину затвора ; 8. Новак Стевановић (брат Лукин) из Прогореоца и 9. Маринко' Живановић (брат Љубомиров) из Венчана са по три године робије. Свн су осуђепи за јатаковање Милошу и Николи. Поред ових, сликаних, осуђена је и Велика жена Миладина Дробњака (бр. 5-ог) па три године затвора, но она се налази на боловању у оиште држ. болници, те с тога се није могла ни сликати у овој групи. У ндућим бројевима донећемо важније јатаке из ове групе засебно, са потпуним њиховим биограФијама.

0Д УРЕДНИШТВА. У 3. броју пашега листа од прошле годнне, ми смо донели слику Душана Магазиновића, коју смо пропратили са иеколико речи, увршћујући га ме^у остале коцкаре. Такав смо били о њему извештај добили. Но, доцније, уверили смо се, да је Душан данас добар и честит грађанин, и да је дело његове раније кривице било дело —• младићске непромпшљености, а кроз ту Фазу живота, мање-више, свака младост пролази... Ми радо мснрављамо ону нашу ранију грешку и мило ће нам вазда бити, ако узмогпемо говорити и о понравкама других лица, која често заузимају места у нашем листу. Констатујемо још и ово: да Душаи није долазио никад у ред оних, који су жигосани жигом општег презрења...

ИЗ 0ТРАН0Г ОВЕТА, Убица свога господара. Познато је, да је псето највише привезано за човека; да је његов верни пратилац свуда и на свакоме месту; чак поетоји и изрека: »веран као нас«, а о верности пса према човеку има ваздан нрича. Ово што се недавпо догодило у Паризу, ваља сматрати или као изузетан случај, или као верну илустрацију оне изреке: »Према глави и оца по глави". Један младић, од својих 19 година, узео је у Парнзу под »кирију« један чамац од оних, што држе многе чамце под закуп, да се мало провоза заједно са својим великим псом. Кад је дошао на сред реке, хтео је да окупа свога пса, али се он опираше, ухвати се за њ' и обоје падоше у воду. Исето не осврћући се на свога господара који је тонуо, покушаваше како да се дочепа чамца. Закуин.чамцакао сведок овог дога1)аја, скочи у један чамац и похита у помоћ авоме младићу. Три пута се овај младић указа на површини воде, и сва три нута његово псето, наслонивши на њ' својо тешке шапе одгура га доле. Више се није ни појављивао, н тек после тражења од једног сата закупник чамаца на^е његов леш. Псето видећи да му нема господара испливало је ј.ка обалу.