Полицијски гласник

200

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 26

— Шта?^ Шта је било? — Уђе ... у ... собу . . . — Ко? — Онај... човек — и показа руком на прозор, као да је хтела рећи »онај човек што је тамо стојао«. Ребека од страха није могла ни да изговори све, али је »фрајла® СоФија већ разумела да се њена слутња обистинила. Наста мала почивка па „Фрајла" отпоче: — Је л-и онај човек, што је стојао на иољу? — Јесте... — чисто прошапта Ребека уздрхталим гласом. — Па рече ли му што? Је ли те видео ? • •— Не знам ништа. Ја кад га видех одмах сам се вратила. Беше ме миого страх. И саме не знадоше како су отишле код кућне газдарице, г-ђе Љубимковићке, да јој ствар саопште. Момак газдаричин очас одјури на улицу и нађе уличног позорника —• жандарма. ■к ■—• Ево, овде је — рекоше престрављене женске жандарму и показаше му степенице, које воде у стан. Жандарм с Ребеком и момком г. Младена Љубимковића, уђе у стан. Прођоше све просторије и ништа сумњиво не опазише. — Па овде нема никог •— рече жандарм кад ступише у последњу одају. — Мора бити да је ту. Ја сам га видела кад је ушао а није никуд изашао. — Онда нам још остаје, да ирегледамо по орманима и испод кревета. У другој соби једна прилика извуче се испод кревета, на прстима и брзим корацима пређе преко предсобља, упути се вратима што воде у авлију. Али врата беху закл.учана, пажљиви жандарм знао је шта ради. Прилика се врати у другу собу. —■ Ено га — узвикну момак. Сви погледи беху упрти на једну ногу која је вирила иза Фуруне; некакав човек завлачио се да се сакрије. •— Охо . . . Ко си ти? — викну строги глас чувара јавне безбедности. . Прилика се усправи. — А, гле, ти си, Циганче! А шта ћеш овде? Беше то главом овај Мита, у лоповском друштву врло добро познат под именом »Циганче®. На питање жандарма са свим дрско али притворним гласом одговори : — Нанесе ме пут. — Па зар овде у туђу кућу, кад газда није овде, а? — Ама, да ти кажем. Један ме жандарм вијао да ме ухапси, и јаовамо нобегох; ни сам не знам како . . . пијан сам, погреших и — уђох у отворен стан. — Добро, добро, сад ћ'.)мо те истрезнити. Напред викну жандарм и шчепа га за јаку. Пред жандармом, који је имао пун револвер и оштар тесак, ишао је »Циганче« до кварта дорћолског, као млада невеста. Ово се догодило у стану Јакова Д. Русо, овд. мењача у Коларчевој улици, кад је Јаков, с женом и децом, отишао у посету свом једном пријатељу. На испиту код иследника, Мита је дуго, уиорно тврдио, да се хтео сакрити од жандарма, који га је гањао, па као за то је побегао у ову кућу. Али, како с једне стране није могао доказати који га је то н^андарм гањао, а друго оиет што је и сам увидео, да је то врло ординарна лаж, — признао је најзад да је имао намеру, да Јакова покраде. За ову кривицу, која је квалиФикована као аокушај оиасне крађе, „Циганче« је осуђен пресудом првостеп. суда за варош Београд од 13. априла ов. год. № 8216, на три године робије и две год. полиц. надзора. Интересно је знати, на који је начин мислио »Циганче« да изврши крађу Јакову? Да га случајно Ребека није спазила кад је ушао у стан, шта би »Циганче 8 радио код затворене Вертхајмове касе. Зар није »Циганче« имао намеру да се сакрије испод постеље или на које друго склоњено место па у по ноћи, кад и Јаков и сви заспу, да потражи кључеве од касе. А већ, кад ко на такав начин врши крађу, онда се зна да ту ради и нож и разна друга смртоносна оруђа.

Ви што шетате и преко дана остављате кућу на млађима, прегледајте у вече све углове по кући, пре но што легнете у постељу, да случајно какав побратим »Циганчетов« не дође у злонамерну посету. И они што закључавају стан, нека не мисле да нико други не може имати кључеве од њихових врата. ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА. Петар Гдишик — »Стара гарда". Довољно је, да га човек само мало боље загледа, иа да дође до уверења, да је Петар један од најопаснијих наших лопова. Каква марцијална појава, какав ужасан зликовац ! Новембра месеца 1883. год. од стране ужичког првостепеног суда Петар је због паљевине осуђен на 20 година робије у тешком окову. Запалио је неколико пласти сена Милану Босанчићу, земљод. из села Горјана. Од ове осуде Петар је издржао свега 8 год. и 8 месеца, па је 2. августа 1892. год. пуштен у слободу. Јула мес. 1893. пресудом ужичког првост. суда, Петар је осуђен на две године робије због више простих крађа. Са ове осуде Петар је пуштен крајем 1895. године. Августа 1897., Петар је, као неки разбојник упао у авлију Ђорђа Опанковића, земљоделца из села Придворице, окр. рудничког и из ове покупио разне ствари па са свим мирно изишао и продужио пут даље. Начелник ср. трнавског .извештен о овоме, дигне потеру за Петром, ухвати га и притвори. То је било крајем августа, а већ ноћу између 1. и 2. септембра Петар развали апсану и побегне. Том приликом Петар је обио и сандук Драгољуба Обрадовића, служитеља српза трнавског, и из овог однео 1*80 дин. Дакле, још један злочин више ! На пет дана после овог бегства, Петар је већ био у Београду и у друштву с Радисавом Марковићем и Вукосавом Живковићем обио шупу г. Пере Михајловића, трг. овд. и из исте покрали већу количииу разног гвоисђарског еспапа. На неколико дана по извршеној крађи, похватана су сва тројица и притворена. Ислеђење је ишло обичним током и кривци су признали све. Петар је само молио да се час пре епроведу суду. 0 његовим ранијим кривицама и бегству из притвора, нико ништа не зиађаше. Петар је стрепио да се о томе што не сазна, па за то, као што смо видели, мољаше да се час пре спроведе суду. Једна случајна грешка у мало му није помогла. Кад је Иетар из притвора побегао, начелник ср. трнавског расписао је свима полицијским властима за његово тражење. Такав распис добила је и управа града Београда, код које је Петар био у притвору. Ваљда случајном грешком оних, који су распис преписивали, у акту који је дошао управи гр. Београда стојало је, да је Петар из иритвора побегао ноћу између II. и 12. септембра, дакле у времену, када је он већ био у затвору управе гр. Београда. Акт је званичан, сумње не може бити никакве, мора бити да има још неки други Петар Глишић. Закључак са свим иравилан. Сумње не може бити.