Полицијски гласник

БРОЈ 32

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Ш

— Тако ? Е, па, Лазо, ноћас ћеш путовати са стоком у Д., а знаш носао? Буди вредан и добар, па ти неће код мене ништа валити.... -—■ Немај бриге, газда! Чуваћу твоје ка'и моје. Па онда, знаш, ја ти знам стоку купити ка' мало који. И познајем оне крајеве ка' да сам тамо и рођен ... Што моје око »ошацује® то слободно води!... Море, »калауз" сам ја, да ми нема равна. Видићеш... На томе се свршило. Лазо се налазио код стоке. Спремао се ноћас да путује на вашар у Д... Газда Павле кренуће се један дан доцније. Таман ће о вашару бити тамо ... И јес Лазо био вредан. По вечери привеже опанке; узе добру дреновачу па изгна волове из авлије. Павле га је донекле испратио. — Знаш ли пут, Лазо ? — Ко, зар ја? Море, знам ти сваки камичак чак до Зајечара!... Не брини се ич. А где ћу те сачекати? — Онде, где буде комесарница. — Добро. —- Срећан ггут ! — 'вала, газда! И Лазо се крете на пут. Оно, газда Павле се мало снебивао, што је пустио стоку са непознатим човеком, али је и у томе био обазрив. Наредио је одмах једноме од својих наполичара, да пође за »калаузом" и да мотри и на њега и на стоку. Но та је бојазан била излишна. Лаза би и иначе био на своме месту. Ко зна у да он није можда имао друге какве намере? Другог дана по одласку Лазином, спремаше се и газда Павле да путује. Обесио је о врат велику »чантру® за новце. Обукао »стајаће® рухо и зачешљао лепо »зулове«. Изгледаше нрави трговац. Само је нешто био мучаљив. Неки таман облачак нерасположења пао му на чело. — Шга ти је, деко ? —■ упитаће га добра домаћица Павлија, а тако га је од милости звала. Теби као да нису данас све козе на броју? — Не знам ни сам шта ми је, одговори Павле суморно. Нешто ми хладно око срца... — Можда си рђаво спавао? — Може бити ... — И он се опет удуби у мисли... — Ех, којешта, викну најзад весело! Што ја стрепим? Зар сам једном ишао на пут ? ... Дед, бако, спреми ми. »пљоску (( , ама је нали са оном ракијом из малог бурета... Кад је био готов, опрости се са својима, прекрсти се, па се најлак крете на пут, ослањајући се на своју дебелу дреновачу. — Срећан ти пут, деко, довикиваше Павлија. — Срећан ти пут, бабо, довикиваше јасни глас његовога сина... Газда Павле се осврте. Махну на њих руком, а у очима заблисташе му се сузе

Велики је тај вашар у Д. Он спада у ред најпосећенијих вашара у целој Србији. Ми нећемо овде описивати вашар са оним разноликим шатрама „вењацима« и т. д. Наша је цељ да испричамо један крвав догађај, који је дуго неопажен остао. Лаза је са стоком стигао на време. Обрео се по вашару, неби ли нашао кога од својих сељана. И доиста , тамо под шатром грк-Митка спази тројицу баш из свога села. Пију ракију и гледају на онај свет, који се тиска на све стране кроз вашар. Стоку је оставио на одређеном месту и казао наполичару газда Павловом, који му се у путу придружио, да на њу мало прииази, док се он не врати. — 0, Ник... хтеде викнути један од оне тројице, но му Лазар затвори шаком уста. — Пст, ћути, шану му Лаза; овде сам само Лазар Мргодић... — А ! Ту има нешто? прихватише сва тројица шапатом. — Има ! — Па, де нам реци, знаш да смо наши! Лаза седе у средину и отпоче лаганим гласом, осврћући се често да се увери, да га ко год не прислушкује...

— Ја сам »калауз (( код неког газда Павла из М... ! Дотерао сам овде десет комада волова! То вам је »трули® газда! Сад ће у њега бити пара ка' кише!... — Је л'дошао с тобом? —■ Није, ал' ће скоро доћи... Чекам га... Баш тада, пред шатром засвираше Цигани коло. Момци се почеше хватати... Девојке и младе једва то дочекаше... Док се коло играло, дотле су ова четири познаника између себе тихо разговарала. — Велнш, код »Вранцуза« у Н...? упита један. — Тамо! — Кад ? — За дан — два. Нека се један тамо нађе, па кад нас види, нека вас одмах извести... Знате већ шта треба? — Не бери бриге... Ама, за то је згодна ноћ? — То је моја ствар ! Заговараћу га до сумрачка... Само паметно и смотрено. — Преко потока... — Кад пређете? — Јес. Онда изненада... — Мотком ? — Мотком по глави^а онда нож... Пс... пс... неко као да нас прислушкује!... Идем, време је! Дакле сигурно ? — Сигурно... А новац? — Поделићемо... Лаза оде. Она тројица испише своје пиће, па се упутише кроз вашар, да из далека мотре на газда Павла. Једно им је само задавало бриге, што не упиташе Лазара : да ли Павле има оружја при себи. Ал' знајући свога друга као добра, вешта и поуздана, они су били сигурни, да ће он и ту препреку вешто уклонитп, —■ ако би је случајно било. Из далека смотрмше Лазара. Поред њега стојаше човек у чистоме руху, миран и озбиљан. — Личан човек! прошапута један. —• Газда човек! додаде други. Лазар их је из далека смотрио па им врло вешто даде знак да одлазе. Ови се удалише. Изгубише се у оним гомилама света, који се тискаше у правцу једне »Панораме«... Цена је стоци у опште била добра. Агенти Панђелови из Београда одбираху све оно што је најбоље. Разуме се, да је и газда Павле својих десет комада волова продао по добру цену. Узео је за њих више од хиљаду динара, још су купци платили и пренос пасоша сточних. Таква је била погодба. — Добро смо, 'вала Богу, пазарили, рече Павле. — И вреди злата 'нака марва, одговори Лаза а очима некако ђаволски жмирну, гледећи како газда Павле трпа дукате у своју »чантру«. — Е, мислим, да се врнем дома, па да други пут одем у К. рече газда Павле. Нешто нисам »кајил« да путујем. — Погрешићеш вала, газда, ако не одеш у К. Тамо је тек »елбет (( за тебе. Притегла власт за порез, па се стока продаје буд' зашто! За педесет дуката да узмеш читав »џелеп (( ... ама стока, да ти око стаие. Павле се колебаше. Лазар то спази, па окупи хвалити стоку и јевтииоћу тако живо и речито, да се најпосле газда Павле решио да одпутује с њиме до К... — А кад ћемо газда тамо? — Сутра сабајле. Да се овде мало одморимо. За тим се окрете надничару и настави: ти иди дома. Поздрави ми све тамо. Реци, да ћу се скоро вратити. -Извади неколико динара и даде их наполичару. — Ово нека ти се нађе уз пут! — 'вала газда и нека ти је срећан пут! Наполичар оде. Газда Павле упути се у механу да се мало прихвати. На по пута застаде. — Море, Лазо, имаш ли ти трошка. — На, готово и немам, снебива се Лазар. — На и теби нешто, рече Павле и бркну руком по кеси. Доста ће ти бити за који дан. •— 'вала, газда, рече Лаза, а за тим тихо додаде: мој си! Сиромах Павле, није ни сањао, да се у његовом »калаузу® скрива убица и разбојник. ( наставиће се).