Полицијски гласник

БРОЈ35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

269

Мих. ИлиЂ

на невероватно вешг начин ушао у везе Илијине са љеговим јатацима, у кратком року беху иохватани сви саучесиици ових тајанСтвених убистава. Међу њима беху као најглавнији Михаило Илић, звани »Параћинац® пиљар, Мијаило Митровић сај. џија, Илија Стојановић, винарски трговац и овога таст Пера Марковић, бив. ноћни стражар, —■ дакле читава дружина, за пљачкање и убијање људи у-Београду. Ова опака дружина, беше у толико опаснија, што чланови њени беху у грађанству сматрани као честити и поштени људи. Њиховој околини, Боже сачувај, да би икада на ум пала каква сумња на њих. Зар они да буду лоиови и разбојиици? они, који беху и виђени и уваЈкавани !!... Мијаило Илић беше старешина есна®а пиљарског, Мијаило Митровић, имађаше своју сајџиску радњу на угледиом месту у Београду и ггосао му је ишао врло добро. 0 Илпји Стојановићу и да не говоримо. Његово достојанствено држање у богатоме руху, велики златан сат са двокраким златним ланцем, скупоцено брилијантско прстење на рукама и најзад, његов глас и трговачке везе са свима виђенијнм вннарским трговцима — све то прављаше ти утисак, да иред собом гледаш човека иуна части, уваженога богаташа и доста образованог грађапина ирестонице.... — Зар они лопови и саучесници зликовачки? То је неразумевање свога задатка, викаше један. — То је још горе. Клевета и бламаж на цео трговачки сталеж, додаде други. — Ама ови жутокљуни полицајци, запамтиће заједно са онима, који ово подметнуше честитим грађанима.... Такав се протест чуо у једној маси грађана, који испунише ходнике Унраве вароши Београда и који, чим ове похапсише, дођоше да јамче, да се пусте у слободу. Јавно мишљење беше скоро претегло на страни окривљених саучесника. Али поред свега, ништа нс могаше да ствар измени, јер дело беше такве природе, за које се ни на чије јемство кривци не могаху пустити да. се бране из слободе. Илија Гавриловић беше као убијен. Затвореп у засебној ћелији и чуван од нарочитог стражара, он и дању . и ноћу размишљаше о опасности, која му овога пута озбиљно прећаше. Његови највернији и најсигурнији јатаци беху похапшени. Да је ма и један од њих остао у слободи, све би лако било. Тада би се могло мислити и о новом бегству. Три пута до сада бежао је иомоћу њиховом и норед најбрпжљивијег чувања. А сада..? Сада може бити свашта. Његови јатаци не имађаху прилике, да се јавно хватају у коштац са властима. Ако који од њих попусти, ако призна — оде глава. Кад год би у мислима дошао на о.во последње, Илија би, чисто бесвесно, почео да се тресе и да лупа у врата. Стражар у том случају, морао је звати апсанџију, да га умири. Истрага се вођаше доста живо али слабо корачаше у напред. Саучесници Илијини беху тврђи од камена, и тако се

Мих. МитровиЂ

вешто брањаху, да по некад и самом судији задаваху озбиљне бриге. Ко зна још, како би се ова истрага свршила, да се саучесник Илија, једно по подне не нревари, ч пе призна једну маленкост, која врло згодно послужи судији, да га нагна на признање. Признао је ансолутно све, Ко није био иследник ма и најкраће време, тај не може ни замислити, какво задовољство осећа добар иследник, кад у каквој већој и важнијој истрази дође до истине. Награда у плати, коју му држава даје за његов труд, ништавиа је према овоме задовољству. Само њиме могу се објаснити успеси многих славних нследника, чију ревност и вредност њихови иретпостављени често пута нису могли да увиде. * * * Истражни судија беше само у неколико задовољан својим успехом. Да би могао ликовати над зликовцем Илијом и дружином му, требало је, да бар још један од саучесника иризна кривицу, и да покаже још неке ствари, које Илији*) беху непознате. Таст Илијин Пера Марковић звани »чича Пера« даваше судији највише иаде за то. Цео сутрашњи дан, и пре а иосле подне, провео је судија испитујући »чичу«, али не дође ни до каква резултата. „Чича Пера <( , стари курјак, не хтеде никако нагазити на трулу даску. Судија већ због тога поче да губи стриљење и у вече кад је прекинуо саслушавање, позва свог помоћника да се посаветује, шта да раде. Не знамо по чијем предлогу би закључено, да се идуће ноћи зет и таст ставе у један затвор. Циљ је истражној власти био, да таст сазна за признање кривице свога зета, те да би сутра дан и он то исто учинио. Али, циљ беше промашен и то тако несрећно, да је тај поступак спасао главу Илији Гавриловићу, која је већ тако рећи била — у торби. * * * Трећег дана по томе, још рано изјутра, у Управи све се живо устумарало. Апсанџија пуштајући једне ио једие »на ваздух«, кад је отворио једну апсану, беше се скаменио од изненађења. Тако непомично стајаше неколико тренутака, гледајући ужасан призор, иа се прену и у неколико скокова отрча дежурном члану, да му усмено преда неочекивани рапорт. — Шта кажеш !?... како је то могло бити?... Зар стражар ништа није приметио!... члан чисто муцаше од изненађења. ■—• Не знам, г. члане, беше одговор. Као у неком очајању, члан сиђе низ степенице у онај доњи апсански свет. И, готово не дишући дође до отворене ћелије, у којој су били »чича Пера к и његов зет Илија. Чисто устури главу назад, кад угледа пред еобом два онакажена леша. — Гавриловићу, и сам ти сотона помаже! изговори члаи јасним, али очајничким гласом. Чича Пера висио је обешен о гвозденој решетци над вратима, а његов зет Илија Стојановић лепо положен и покривен лежаше мртав у кревету. Обојица се већ беху почели надимати. Увиђајем полицијским, који је одмах учињен на лицу месга утврђено је: да се је прво обесио Илија, на онда таст му, чича Пера. Да је Пера Илију, пошто је овај био мртав, скинуо са вешала и положио га на кревет, па се онда и сам обесио... Грижа савести, тај најнемилосрднији судија, спасла је и овога пута зликовца Илију Гавриловића од сигурне смрти ■—■ на Карабурми. Догађај овај омео је целу истрагу. Илија и остали саучесници и даље упорно одрицаху како код истражног судије, тако и код суда. Пред судом се Илија тако вешто бранио да је све судије и адвокате изненадио.**). И цела ствар сврши се

*) Илија Стојаиовић саучесник. **) Ономад кад"је у једиом друштву поведена реч о Илији Гавриловићу, један одличан адвокат који заузима врдо угледно место у своме кодегијуму и као зналац закона и као говорник рекао је нашем уреднику; (( Илија се тако вешто и са таквим говориичким даром бранио пред судом да бих му ја тек једва могао с.екундирати 8 .