Полицијски гласник

346

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 45

државала пред једним кораком очајања љубав ирема сиротом, невином детенцету! »ЗЈ^поге, Га1;е 1а саг11;а! 1С Уделите, господару ! (< Нет ]е година како Хиара проси, пет дугих и чемерних година како на улици живи. Док је малога Анђела у пелеие завијала, држала га је у наручју и људи више даваху из сажаљења према сиротоме црву. Сад он трчи за колима и онима који шећу, и л^уди дају више да би се опростили детета које проси. Није лепушкаст, али је доброћудан и весео дечко; његове црне очи севају као муња испод јаких обрва. У њима је много духа или и много пакости. Тешко и њему и другоме, ако се ова развије у школи уличној ! Анђело, који може бити има све да буде ваљан члан друштва људскога, био би онда ужасан злочинац. Да ли на то мишљаше млада жена, која, у траље одевена, са склопљеним рукама чучаше на калдрми удичној а погледи јој блуде по оној даљној пучини, где се, рекао би, загасито зелено море саотавило с плавим небом. »В^поге, Ја1е 1а сагИа!® Уделите госпоДару ! с( Анђело беше истрчао испред једних двоколица, које су брзо јуриле, а на каквим се колима обично вози у овом КЈзају. У њима је седело двоје добро одевених. Човек, који једржао вођице, беше црномањаст и око лица имађаше црну браду, а жена уза њ не беше баш лепа, али њена веселост и добродушност, која сијаше на округлом јој лицу, даваше јој нарочиту драж, и ако беше у неком шареном и неукусном оделу. Изненадним искакањем дечка поплаши се коњић и тргну у страну, давши тиме повода човеку који управљаше да га бичем јако шибне. Да ли намерно или не, тек један део бича мазну и Анђела преко леђа тако, да јаукну од бола. Тај јаук трже Хиару. Као надражена лавица скочи ка колима са стиснутом песницом. »Несрећниче ! (( Али она једва изусти ту реч. Као кип укоченој, остаде јој поглед на човеку, који такође у њу гледаше као у срце дарнут. »Шено, ко си ти? (( викну он. »Зар то Доменико пита? (( јекну она. „Хиара!" Узвикнувши ово, он скочи с двоколица и обгрли жеиу. „Хиара, милостиви Боже, та је ли могуће да ниси умрла ? (( »Умрла? Нисам. Али готово би се скапало од глади, да се нисмо просећи захрањивали, ја и — оно сирото дете твоје, које си баш сад... (( »Стани! Дете моје — о Боже ! (( И он узе малишана, привуче га себи при свој напућености његовој и обасу пољуицима црну кудраву главу његову. Млада жена с двоколица посматраше све ово с .изразом који би био мешавина од чуђења и жаљења. Иајпосле не могаде зауздати своју радозналост. »Доменико, та објасни ми... (( То учини пажљивом и Хиару. »Да, Домеиико, објасни и мени, која је та с тобом?" Ово питање погоди Доменика, усред највеће радости његове, као млаз хладне воде. Он стаде крхати прсте. „Шта да чиним, несретњик? Олива је моја венчана жена као и ти, Хиара ! (( Његова жена! Како је са свим различито утицало ово откриће на те две жене. Хиари из очију севну варница бесне мржње, а руку беше подигла, као да би хтела убити овога човека, који ју је тако гнусно преварио. »Јадниче! (( промуца кроз усне, у којима не беше крви. А Олива се од чуда пљесну рукама по глави. »Хиара, твоја умрла жена, о којој си ми толико доброга причао, с којом си се пре четири године венчао, није, дакле, у истини била умрла? Каква срећа, Доменико ! (( При том хитро скочи с кола и похита Хиари. Ти убога, сирота жено, како си се јако напатила ! Али је сад твојој невољи крај. Доменико је тако добар, ти ћеш са њим опет бити срећна. (( Хиара се гласнс насмеја. »Срећна, са њим — поред тебе ? (( »Поред мене? Ах, о мени није више реч, пошто је он нашао тебе, своју прву жену, па још с милим дететом својим. Али како је томо гло бити, Доменико? Та ти си износио писмо о смрти њеној нред нашу свадбу ? »Тако је, и ја се морадох њега држати, јер ми га је послао сам парохиски свештеник.® »Зар Дон Анселмо?« упита Хиара с пуно неверице.

»Баш он главом, коме сам пре тога био послао новац за те, па најпосле и сав путни трошак. Он ми је јавио ту тужну вест, да си дете родила мртво, а мало по том да си од тога и сама. умрла, и да је новац употребљен на исплату трошкова око лечења и сахране." »Ужасна превара — а ја и моје дете, међу тим, скоро умирали смо од глади ! (( »0, тај...! Смилуј му се, Боже, кад сад од њега затражим рачуна ! (( Једним карактеристичним покретом руке објасни он ту своју претњу. »Онда би дете твоје имало за оца злочинца, Доменико ? До сада смо оплакивали једног само умрлога; остави нам и даље ту утеху и врати се са својом младом женом у Америку. Судба нас је раздвојила..." »Али данас поново здружила, Хиара. Сам Бог удесио је, те ме је нека неодољива чежња гонила да се вратим у своју домовину; ако тамо на оном небу има Бога, он ће јамачно, после оволиких искушења, дати да се опет нађе прави пут. * * * Они су га и нашли. Олива, друга жена Доменикова, била је дете италијанских емиграната, али није у залуд рођено у земљи америчкој. Била је одгајена у васпитана у практичном духу, а за Доменика се удала, што је ваљан човек задобио поштовање њена оца, који јој га је и довео као просиоца. Доменико је Оливи отворено прнзнао, да је љубио само ирву своју жену, али Олива није ни тражида љубави, него само самосталности у кући. Због тога њој и не требаше неког јунаштва, да би се решила одрећи се руке мужевљеве, коју она — пошто он није ни знао да је још био везан брачном везом — никако није ни имала по праву. Пошто су испуњене све дуготрајне Формалности, брак је по законима и канонима разрешен, и Олива се, слободна и весела, врати у Америку, да у кући оца свога чека новог просиоца, кога пије могло не бити код знатна мираза њезина. А Доменико се више и не врати у Нови Свет. ГБему је испало за руком да се стално настани и скромно живи у својој отаџбини са срествима што их је тамо стекао за пет година трудом својим. % А Дон Анселмо ? Кад полициски иследник, коме беше поверена ова истрага, уђе у његов стан, не иађе га, њега беше нестало. Једни говораху, да га је поглавар цркве послао на »епитимију (с , други да је преко Океана у Америку побегао и тако умакао правди која има да га казни. Умакао од казне? Сваку кривицу прати казна; ма где снашла ова Анселма, све једно је. У осталом ко зна кроз какву велику душевну борбу, каквом чемерном невољом у животу је наведен на ове прве, зацело тешке кораке у овоме кривоме путу за један злочин, о чијим иоследицама он без сумње није размишљао колико треба. Факат је, да је италијанска, влада у најновије доба видла се принуђена, да у свој казнени законик унесе један нов параграф, којим се најстроже забрањује свештеницима просјачење у општинама њиховим ! Велики разлог за олакшање кривице Дона Анселма.

МИРИЂИЈА СТУДИЈА. Идемо планином. Леп зимски дан. Осијало сунце, ал' оно зимско, што не греје, него сија неком леденом светлошћу. На све се стране цакли замрзнути снег, а оштри планински ветар звижди нам поред ушију и својим мразом допире и иод саму одећу. А по некад као да хоће да се нашали, залети се на гране, које су се од снега повиле, и сручи нам на главу повећу количину снега... Пролети и по која сврака или врана, закрешти или загракће, понлашена од нас, — и то је сад једини знак живота у овој леденој -пустињи. Идемо ћутећки... Сви смо уморни, сањиви, љути и туробни. Ово је трећи дан како се људски одморили нисмо, а за две ноћи свега смо спавали по неколико часова. Враћамо се из иотере. Па бар да, смо имали жељенога успеха, него сав труд и мука у залуд. Сазнали смо где је на зимовник дошао