Полицијски гласник

БРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

349

напуштеном и извиканом крају вароши не беше искључена могућност каквог несретног случаја или злочинства, то замолих старца, који гласно цвокоташе зубима, да се прибере и укратко мн исприча: шта је видео и где се шта има да спасава. Моја хладнокрвност и очевидно саучешће дејствовало је на-љ. те и ако је у причању морао чешКе застајкивати, јер се његово слабо тело тресаше као од грознице, то сам ипак иосле неколико минута дознао, да се овуда, поред реке, враћао од болесничке постеље његове удате кћери, и да је, бојећи се у усамљеној улици, врло пажљиво око себе гледао. Од једном је приметио како се један мали чамац, у коме сеђаху два човека, отисну од обале сасвим мирно и без шума, а помрчином од високе обале скоро нотпуно скривени, те се у њему заче страховита сумња, да ова тајна вожња на чамцу у тако необичном часу мора стајати у вези са каквим подозривим, недозвољеним предузећем. 'Гада се сакрио иза једног стуба неке грађевине и одатле све посматрао, шта се у реци збива. Људи лаким ударима весала отераше чамац на средину воде, ту се сагоше и издигоше из чуна некакав таман, тежак предмет, који имађаше човечји облик, један од њих бројао је полугласно до три, и на овај знак, бацили су тело у воду. При томе послу били су врло обазриви, да се једва могао чути мали шум, и само у тренутку кад се вода преко, како изгледаше, мртвог тела састави, зачу се глас као потмули јаук или очајни узвик. Оба човека удаљише се врло брзо и нечујно, као што су и дошли. Његова прва намера била је да гласно виче за помоћ. Али од силног узбуђења уста му беху као завезана, те му је било немогућно ма и најмањи тон изустити. Он беше стар, слаб човек, те се не би могао одупрети сили, а на послетку и шта би оном јаднику што је бачен у воду припомогло, ако би и он његову судбину морао поделити. На срећу, чуо је у овом критичном моменту моје кораке с друге стране улице; беше се сасвим до иза мене нечујно довукао, и пошто се уверио да не личим на разбојника и убицу, усудио се да ме ослови. Попгго нричање у свима појединостима носаше обележје истине, а мени већ по самом мом позиву дужност налагаше брзо истраживање дела, то извукох моју пиштаљку, којом позвах стражаре и позорнике из околине, а старцу наредих да ме води к месту, где се та несрећа догодила. Кад сам дунуо у пиштаљку, за мало што није од страха пао на колена, мислећи да сам хтео сазвати зликовце, да и њега уиропасте; али пошго сам му саопштио да сам полицијски чиновник, пошло ми је за руком да га поново успокојим и приволим на испуњење моје жеље. Са потпуном одређеношћу обележи ми стуб иза кога се био сакрио, и без оклевања показа прстом на место у реци, где је човечјег тела нестало. Већ после непуна три минута налажаху ми се на служби више чиновника јавне сигурности, којима укратко казах у чему је ствар, икоји одмах беху готови да енергично приступе послу. Један од њих пожури се ка једној повећој лађи у близини, без многа размишљања попе се на исту и, не будећи сопственика иза сна, одрегаи један мали за лађу привезан чун. Једно весло и чакља . беху срећом у чунићу, и пошто се још један чиновник попе у њ, јаким ударима весла отераше га на показано место. Ми са обале пратили смо с највећом пажњом напоре оне двојице, кој» чакљом и веслом тражаху тело по прилично дубокој води. После неког времена изгледаше, као да ће њино тражење остати безуспешно, те се у мени већ беше зачела сумња о старчевој свесности, кад један од људи из чамца гласно узвикну, што је значило да је наишао на нешто сумњиво, и уз припомоћ свог друга, после дугих пет минута и неисказаних напора, заиста извукоше, како се нама чињаше, мртво човечје тело, и положише га у чамац. Старца спопаде тако јака дрхтавица, да се једва могао држати на ногама, и прекљињући мољаше ме, да га поштедим, да не гледа леш убијенога. Он не могаше никакав леш гледати, и ако сад устреба да носматра насилно убијеног човека, то ће му сигурно доћи главе — умреће. Ми га и у томе успокојисмо, али његову молбу, да га пустимо да иде кући, на жалост, нисам могао испунити, пошто се тајанствено дело морало узети у поступак. Док је тело из воде извученога смештепо у болницу, која је срећом, била врло близу, уиутих се ја са добрим старцем у криминални комесаријат, где се направи протокол, на оспову кога ће се известити државни тужилац и приступити даљим истраживањима.

Изгледало је, да ће нам истрага бити врло олакшана; јер као неким чудом пошло је за руком лекарским напорима, да полумртвацу, који је био врло јаког телесног састава, поново поврате живот, ма да је опет пао у дубок, несвестици сличан сан, који искључиваше и сваку помисао за узимање на испит. Али се мислило, да ће својим исказима, кад се из овога сна пробуди, моћи унети доста светлости у овај догађај, и због тога је његовом болничару строго наређено, да јави полицији чим се пацијенат пробуди. У његовим хаљинама нити је се нашло каквих хартија, нити иначе какав предмет, на осиову кога би се могла утврдити његова личност. Тако исто при њему нису нашли ни новаца. Али друга једна околност у толико више допринесе упознању његове личности. Одмах сутра дан јави се Полицијском Виро-у нека још млада, просто одевена жена са уплаканим очима и преилагаеним лицем, изјављујући, да -јој је од јуче по подне нестало мужа, а погато је у овој вароши стран и сасвим непознит, нема сумње да му се могла каква несрећа догодити. Већ при површном опису, који је жена дала о спољашности свога мужа, доказало се, да је он истоветан са оним из воде извађеним, али ипак жена је испитана до најмањих ситница нре него што је одведена болесничкој постељи. Што је она испричала било је, ириродно, врло мало. Они су имали омање сеоско добарце у провинцији, на коме су поштено живели и брижљиво га обделавали. Али за њих наступише зла времена, те су се одлучили. после неких несрећпих случајева, и пошто им је једно дете умрло, да се иселе у Америку. Срећом нашли су кунца, коме су за умерену цену продали добро, а нре једног дана нриспели су у престоницу с намером, да идућег јутра наставе иут за пристанишну варош , где би се укрцали у лађу. Били су одсели у једној малој гостионици, одакле се њен муж вратио оиет на железничку станицу, а кад се отуд за дуго није вратио, и она је пуна очајања отишла на станицу, где је сазнала, да јој је муж са ручиим пртљагом, а у пратњи неког мршавог, високог, плавог и још младог човека отишао већ пре неколпко часова. Дал->е није знала ништа, а ми, разуме се, нисмо с овим добили никакав нов основ за истраживање. Да овај случај заиста није био покушај самоубијства, већ да је исказ старчев заснован на истини, и да се над младим земљорадником извршило злочинство, види се из околности, шго је он, по вероватном тврђењу његове жене, носио ири себи осем разних прстенова и једног сребрног часовника са златним ланцем, још и сав новац, који је добио за имање, а износио је више хиљада марака, смештених у кожној кеси. Он је према томе опљачкан до голе душе. На послетку, у подне се пробуди Кајлхолц — тако се зваше покрађени — из свога заноснога сна. У пратњи лекара приђох његовом кревету и почех га испитивати о ономе, што се прошле ноћи с њим десило. Његови одговори беху у почетку сасвим нејасни и бесмислени, и тек постепено повраћаше му се сећање на догађај. Кад сам његову свест у неколико разбнстрио, и кад је дао своје исказе у доста разумљивим реченицама, увидео сам, да ћу имати врло тешку и са мало изгледа повољну истрагу. На станици га је ословио неки врло висок и мршав младић с плавом косом и многим пегама по лицу. Исти му је врло предусретљиво указао помоћ при транспортирању пртљага и упустио се с њим у разговор, у току кога га је безазлени Кајлхолц упознао са својим односима и намери о исељењу. Разговарајући се прешли су заједно више улица, и кад га је пратилац задржао пред једном већом ресторацијом и позвао на чашу пива, овај је без размишљања пристао. У локалу је било врло много света, те су сели за један сто, за којим тек што беше заузео место неки црномањаст господин са врло иријатном и поверљивом спољашњошћу. Његов га пратилац није познавао, али је ипак љубазни господин узео удела у њином разговору, па кад је био говор о његовом намерном исељењу, господин је радосно изјавио, како се баш добро десило, јер и његов брат с женом хоће такође првом лађом из Хамбурга у Америку, и како би њима извесно било врло мило, кад би се одмах могли упознати са својим сапутницпма. Кајлхолц је, до душе, испрва одбио позив, али на непрестане молбе и наваљивања пријатног господина, на послетку је присгао. Тада се онај плави младић удаљио, пошто, како рече, нема више времена да им прави друштво. Ова двојица такође иођоше, пошто су пртљаг оставили до повратка у ресторацији.