Полицијски гласник

110ЛИЦИЈС

То је све што сам му икад ружну реч рекла. Па и то сам иогрешила. Разабрала сам доцније да је при похари цркве у 3... однето само неколико пара. Није могао, дакле, отуда до пара доћи, као што.сам ја- мислила. Морао их је некако зарадити. * * * . Једне летње вечери 188, године, седела је пред својом колибом Станика жена Јованова. Испред п.е играла су се дечица: Ђурађ од 7. и Милева од 4. године. Сунце се беше спустило Западу. Беше запало тамо иза сеоских забрана, а његови последњи зраци беху позлатили овршиие високих дрвета. Друмом, који недалеко пролази* колутали су се густи облаци прашине, коју су нролазници дизали. Ветрић са Саве отпочео је да Карлија и да расхлађује утРУђене раденике. Поднимљена на руке Стапика се беше дубоко замислила. Забавила се о својој невољи и своме злу. Из тих мисли трже је лавеж зељова, а одмах за тим обрете се пред њом средовечан, висок и снажан човек. — »Добро вече, Станика," рече овај. — Бог ти помогао! А гле, то си ти, кмете. Одкуда ти? Зар из чаршије? — Погодила си. Ишао сам до канцеларије, а и 'нако сам имао носла. Па иролазећп видех те где седиш те се навратих. Знаш... и онај твој... Јован, остаде у чаршији, а зар ће и оп вечерас доћи. Па к'о рекох да те прииитам : Ама што је њему У Бог и душа он је поманитао. Како који дан све је гори и црњи. Данас је направио цумбус у чаршнји, у мејанп. Ја мшпљах да је пијан, али ми казаше да није ништа пио. Вели, да је се с Богом завадио и да ћеш његову кривицу ти да платиш својпм животом. Пеки му пребацише да говори као луд човек а он се дрну и хтеде бој да заметне, но људи спречише. А доцније нашао сам га опет. Говори паметноЈ Паметан човек! Запитах га што је оно радио у мејани, а ои не зна о томе ниигга! Па, рекох, готово бол^е би било да ми њега испратимо капетану а он да га пошље у луду кућу. Направи ће какво зло. — А јој, куку мени, кмете ! Какву лудукућу по Богу да си ми брат? А ко ће гледати ов^тфТТГГКе,'" јадна ти сам, рече Станика и показа на децу испред себе. Не дирајте га, пеће он другоме зла учинити. а меии тпто Бог да. —- Па ја к'о велим, иродужи кмет, а ти како хоћеш. Само ја бих ти рекао Станика, припази ти на њега и причувај га се. — Па куда ћу ја од моје судбине. — Лака ноћ! —■ Лака ноћ! Кмет оде а Станика оста још пеко време пред кућом. Мало касније, кад пролазника друмом понестаде и спе се утпша. и она уђе са децом у кућу. Не избиваше јој из главе оно што јој кмет рече. У углу куће стојала је обешена икона св. Арханђела Михаила. Станика приђе икони, смерно се прекрсти и'помоли се Богу и кућњем заштитнику св. Арханђелу Михаилу. А кад се помоли Богу, узе намиривати децу, намештајући их у постељу. — 0 најо, рече мушкарац из постеље, хоћемо ли ми и сутра опет устати ? — Хоћемо, него моја, одговори Станика. А што ти то питаш, срце моје? — Па ја к'о мислим нећемо више никако устати, пА ме је жао... жао, одговори дете. —• Батали, чедо моје, такве мисли; како да нећемо устати ! Устаћемо, па сутра је света Недеља; наја ће ти пове рубине обући ; и теби и сеји. Спавај ми, голубе мој ! — Ако бата неће више устати, ни ја нећу, пајо, — уплете се мала Милева. — Хоће, хоће, рано моја. Устаћете обоје. И паја ће ваша с вама; па ће вас наја обући, па ћемо ићи до тете у село. Спавајте сад само. — Најо, продужи ЧВурађ, ходи да те пољубим. — И ја, настави Милева.

Станика приђе најпре Ђурђу. Пољуби га стотину пута. Па онда оде и Мплеви те и њу ижљуби. И деца љубљаху њу, у лице и руке. Стаиикине очи биле су иуне суза. Она не схваташе зашто.

Мали анђелчићи поспаше брзо. Станика површи што је још имала послова ио кући. Запрета ватру, удари мандал на вратима, па и она леже. Кад је заспала, у близини куће опажен је неки човек како нешто ради око куће. То је био домаћин куће Јован. Он је тек тада дошао био из вароиш. Какав је у тај мах изгледао иије се могло видети од помрчине. А шта је око куће радио — видеће се већ. Да је који био у његовој близини , могао би чути како небројено пути понавља једно те једно: »Свота Богородице, мајко Пожија, ГЈсусе Господе, молим вам се, опростите ми. Кајем се и скупо. иснаштам погрешку! Смилујте се! Опростите ми! (( III. Поноћ је била у велико превалила. По селу се разлегало кукурекање нетлова и лавеж паса. Иначе је бнло право глуво доба. Наједаред пуче у селу нушка. Пуче најпре једпа, па још једпа, на неколико. На глас иушака сеЉани се почеше. будити. Из кућа провирнваху сањива лица, разбирајући : шта је то п заштб се пуца? Са источне стране села, указивала се нека црвенкаста светлост. — »Ватра, ватра" — викали су сељани, који у трку јурише оиамо откуда се светлост указивала. Н доиста беше ватра. Ватра страховита. Горела је у једаред сва кућа Јована Савића. Ах, то не беше кућа, то беше колеба — кровињара, не може бити удесиији материјал за пожар, Горела је-са свију страна, одоздо на до врха. Сељана беше се накунпло нуно око пожара, [али каква помоћ. Ко ће томе страховитом елемеиту нротивстати ? Покушавано је нешто, али без успеха. У том дотрча кмет задихан. — А шта је са њима, повика кмет, са жепом и децом? Ко би то знао! — Па ено резе на вратима. Мора бити да нема шткога упутра, рече неко од сељапа. И доиста, на кућним вратима, с поља, видела се кроз пламен, иамакнута реза. — Како да нема никога кад су ту унутра и жена и деца, викаше кмет као помаман. Спасавајте људи ако Бога знате, ја сам их синоћ све оставио ту. Па јурну у сред ватре, к вратима. Неколико одважнијих људи кидисаше за њим. Скинуше резу, гурнуше на врата — али се ова пе отворише. Била су и изнутра затворена. Обишо их и кроз најжешћу ватру улетеше унутра. Но — све је било доцкан. Мајка и деца, загрљени, беху већ мртви. Дим их је угушио. Један део кровине са крова, беше пао по њима и запалио их. Добри људи изнеше их из куће. Чим то учинише, кућа се сруиш и. у место ње стојаше згариште, из кога је пламен лизао у небо. Покушаше да. раставе мајку од деце. Али загрљај бешо тако чврст ! На наваљивање неких старијих људи, оставише их тако, како су их и нашли. А затим кмет викну сељанима: »Јована тражите жива или мртва. До зоре он мора бити у мојим рукама." И свет јурну на 4 све стране села, понављајући кметове речи: „жива или мртва." И пађоше га жива. * * * Јован ;је одмах признао: да је отт полио кућу гасом тта је запалио, и да је он намакнуо резу на кућпим вратима с поља. Ево његовога признања : »Није то скорашља ствар... Одавно се иовлачи то... све ћу да испричам: