Полицијски гласник

Ј10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 87

БРОЛ I 1

виђења и благосиљам те материнским благословом својим. Љуби Дуњу, сестру своју, Рођо; љуби је онако, као што она тебе љуби, а знај, да она тебе љуби безгранично, више него саму себе. Опа је анђео, а ти, Рођо, ти си нам све, — сва нада наша и све наше уздање. Само ако ти будеш срећан и ми ћемо бити срећни. Молиш ли се ти, Рођо, Богу, као некада и верујеш ли у милост Творца и Спаситеља нашега? У срцу се своме плашим, да ииси и ти упао у најновије модно неверовање? Ако је тако, ја Ку се за те молити. Сети се, драги мој, како си још у детињству свом, за живота твога оца, седећи у мом крилу, шапутао молитве своје и како смо сви тада били срећни! Збогом остај, или боље, до виђења! грли те силно-силно и љуби до бесконачности »Твоја до гроба » Пулхерија Раскољњикова. <( (Наставиће. се).

НОЋНА АВАНТУРА пгичл Јоћп-а 8е<1б.оп-а. Пре неколико година провео сам неко време у Лондону у намери, да се упознам са забавамд, енглеске нрестонице. Идући једне вечери у друриланско позориште, обрати ми пажњу нека прилика, која дрхћући од зиме, чучаше пред једном капијом и сузиим очима мољаше за милостињу. То беше неки слаби старац, чија седа коса падаше на ттлећа испод масног и исцепаиог шешира. — Мали дарак — мрмљаше ои изнемоглим гласом. Мрзнем се од зиме, а од глади тек што тгасам скапао. Од јуче ни залогаја нисам метнуо у уста. Старост и слабост изазивају од увек у мојим грудима сажаљење. — Ви ми заиста изгледате сасвим рђавог стања — рекох му жалостиво, вадећи новчаник. ■— Ах, милостиви господине, ви не можете имати ни појма о мојој беди — јадиковаше старац. — Радити више не могу, али бих опет радије гладовао него што бих просио, само да ми није сиротог, болесног унучета, за које морам да живим и да с-е бриием. Ја вратих шилинг, кога сам већ био извадио из новчаника. Ако је старац истину говорио, то ми се учини да је овај дарак сувише мали; с друге опет стране нисам хтео да будем жртва каквог швиндлера, којих је, као што сам чешће слушао, пуио у Лондону. Просјак мора бити да је погодио моје мисли, јер рече : — Изгледа да не верујете мојим речима, али се можете уверити, ако вам је могуће жртвовати четврт часа. Хронометар ми показиваше, да до иочетка представе има добрих пола часа. — Добро — одговорих — водите ме. С тешком муком подиже се старац са свога тврдога седишта и пође полако иапред. Могло је бити више не одгједне четврти, већ од пола часа како идемо, када ми дрхћуЈ)Ом руком показа једну кућу, која, заиста, изгледаше доста. бедна, али ипак понајбоља од околних. — Ми смо на месгу, господине — рече старац, и одведе ме на четврти спрат, где откључа једна врата и ухвати ме за руку. Само овуда, а сад станите, да се не спотакнете, одмах ћу засветлити. — Врата се затворише, и учипи ми се, да се кључ окрете у брави и извуче напоље. И нехотице обузе ме непријатно осећање, али се на брзо умирим мишљу, да ми од старца не може претити никаква опасност, ма он имао и рђаву намеру. Мој пратилац упали лојаницу, која даваше слабу, несигурну светлост, али довољну, да иа моје велико чудо опазим, како се налазим у сасвим лепој, а с обзиром на околности луксузно намештеној соби. — Ви изгледате зачуђени — чух иза мене неки рапав глас — ја сам увек одвајао веће суме на то, да стан по могућству угодно наместим. Брзо се окретох, и с ужасом угледах преда мном усправљену прилику снажног, средовечног човека са цриом к сом. Крај њега на поду лежаше седа власуља.

— Ви сте ме, дакле, преварили ! — узвикнух разјарен. Шта ће то да значи ? — Просто, што ћу вас замолити, да ми ваш часовник иозајмите на неодређено време, јер сам баш сада дао мој на оправку —■ одговори овај дрско. — Имате ли иначе још какву жељу? — упитах иронично, али пун једа што сам на овако луд начин пао у клопку. — Имао бих још једну маленкост да тражим од вас одговори варалица пријатно кезећи се; — мој фонд у банци је исцрпљен, а џепови су ми празни, управо Фатално. С обзиром на положај у коме се тренутно налазим, држим да ми нећете одрећи ваш новчаник. Ако вам је исти спомен од миле руке, то ћу бити готов да вам га вратим, а на његову садржину даћу вам уредну признаницу. Пошто сам навикао да дугове уредно плаћам, то вас морам молити, да - ми оставите мало дужи рок за иснлату. Од прилике педесет година, мислим, бнће довољно. —; Ви сте једвл. неваљали нитков — повиках изван себе од љутине. — Зашто се разјарујете толико; ја вам ништа не противуречим. —- Пустите ме напоље — рекох, решен, да ако покуша да ми стане на пут, да га силом одбијем, и пођох вратима. —■ Радо, чим будете исиунили моје скромне захтеве — » одговори овај равнодушно, извлачећи из џепа револвер; — ако -се опаметите, неће вам ни коса с главе Фалити. Останете ли при вашем одрицању, тада морам сажаљевати што ћу узети као наслеђе оЊо, што сте ми за лшвота одрицали... А сад да чујем ваше мишљење. Са празним шакама ирема овоме наоружаноме човеку, који би ме, нема сумње, надмашио и самом физичком сиагом, готово ми не остајаше никакав избор. Овде, природно, беше само питање : ца ли ће он одржати реч, и по предаји часовника и новчаника поштедети ми живот. Вероватност не говораше за то, јер он мора знати, да ћу ја кад изађем запазити кућу и улицу, и о свему известити иолицију. У овом критичном тренутку паде ми на памет једна мисао Како ми живот беше у највећој опасности, то се нисам бојао да ћу упасти у већу опасиост, ако што покушам за своје спасење. Понадах се спасењу од, још из младости стечене вештине, говорења из трбуха, које је често у друштвима изазивало весело расположење. — Ниткове! — пустих један глас да одјекне иза његових леђа. Човек се, запрепашћен, окрете натраг. Брзо као муња ударих га песницом по глави, и истргнем му оружје. — Сад је ред на мене! —- повиках триумФујући. Отварај врата, или ћу те с места убити! — Пшптољ је празан — насмеја се он усиљено, али страх, којим се уклони испред правца уста пушчане цеви, увери ме о противноме. Претећи понових своју зановест, и он је послуша, шкрипећи зубима од једа. Идући натрашке изађох из собе, и пажљиво сиђох низ степенице, сваког тренутка готов да окинем револвер, у случају да за мном пође. АДи он то пе учини. Сутра дан пријавих случај полицији, али се нађоше само четири хладна зида, из којих тица беше већ излетела. При исељавању стана било му је на номоћи његово лупешко друштво. Дознало се, да је тај човек био неки Џак Хуркин, али се не могаше пронаћи. После пеколико месеца, као што сам читао у новинама, постигао је своју судбину. Употребом истог средства намамио је једног младог човека у клопку. Овај, официр у цивилном оделу, случајно је носио револвер у џепу, па убије Џака Хуркина. С иемачког Жив. А. Л. ИЗ АЛБУМА НАЧЕЛСТВА ОКР. ПОЖАРЕВАЧКОГ (наставак) Паун Аврамовић из Оснице ср. норечког (бр. 4) осуђен је 10 год. робије, зато: 1, што је у друштву са још двојицом ноћу између 19 и 20 априла 1892 год. из затвореног обора украо 19 брава коза и 12 јарића — Јанку Корабашу из истог