Полицијски гласник

128

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10 и 17

жалим ово што чиним, само ако ми се закунеш, да ово што си учинио, никад више нећеш чинити. Савиниене, ја сам те волео, и твоје пријатељство чинило ме је врло срећним; јер лахваљујући њему, од кад сам тебе познао, ја сам остао поштен, чист, и такав, какав би може бити увек био, да сам имао, као ти, оца који би ми ставио у руке какав алат. Једино сам жалио, да теби не останем бескорисан, и што те варам о својој прошлости. Данас ја сам себи маску скинуо спасавајући тебе. Све је добро. — А сад с Вогом ! не натеруј сузе на очи и загрли ме; јер већ чујем тешке чизме по степеницама. Они долазе са нолицијом, а ти људи не треба да виде да се ми тако добро познајемо. Он притиште Савиниена на своје груди, по том далеко одскочи кад се врата широм отворише. То беше гостионичар са Оверњанцем и жандармима. ЖанФрансоа искочи у ходник, пружи руке у лисице и смејући се иодвикну: — Напред, стара гардо! Даиас је он у Кајени, осуђен на вечиту робију. ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричик 10 — Пустите и мене, браћо, продера се једап момак из гомиле, коме се беше прохтело, да помогне. — Седај, седајте сви! дере се Миколка, — све ће вас повести. Умртвићу је!... И непрестано удара, удара, па већ и не зна чиме би је још ударио, толико се острвио. — Татице, татице, виче он оцу, — татице, шта раде ови ? Татице, они туку бедно коњче! — Хајдемо, хајдемо! вели отац, — пијани су па бесне, лудаци једни: хајдемо-те, не гледај тамо! — и хтеде да га одведе, ну се он измигољи из очевих руку, и, не мислећи ништа, потрча коњчету. Али је бедном коњићу већ било рђаво. Он се задувао, час застане, час опет повуче, само што не падне. — Удри, док не цркне! виче Миколка, — кад је већ тако пошло. Умртвићу га! — Јеси ли ти крштен, Бога ти, или ниси; као да си из шуме утекао! довикује један старац из гомиле. — Да ли је још когод видео, да такав коњчић повуче толики терет! додаде други. — Уморићеш га! виче трећи. — Батали ! Моје је добро! Шта ми се хоће, то и радим. Пењите се још ! Седајте сви! Хоћу баш, да одмах скоком пође!... На једаред се разлеже општи смех и наткрили све: кобилица није могла да поднесе учестане терете и, у немоћи с1Ј °ј°ј; стаде се ритати. Чак ни старац није могао да се уздржи, него се насмеја. А како и не би: овако бедна кобилица, па се још рита ! Два момка из гомиле дохватише још но бич и притрчаше коњчићу, да га с бока ударају. Сваки је отрчао на своју страну. — Ио њушци ти њу, по очима ударај, по очима! дере се Миколка. — Да певамо, браћо! викну неко с кола, и сви у колима прихватише. Разлеже се сокачка песма нека, ударају дахире, одјекује звиждање... Она жена ломи орахе и смешка се. ...Он трчи око коњића, отрча спреда, види, како га шибају по очима, по самим очима! Он је илакао. Срце да му препукне, а сузе теку. Један од оних, што удараху, окачи ц њега по лицу; али он не осећа, он само ломи своје руке, виче, баца се седоме старцу с белом брадом, који клима главом и све то осуђује. Једна жена дохвати га за руку и хоће да га одведе: али се он оте и опет притрча коњићу. Овога је при последњим напорима већ издавала снага, па ипак је пробао, да се још који пут ритне. — Да те ђаво носи! узвикује разљућен Миколка. Баца бич, сагиње се и извлачи са дна својих кола дугачку и дебелу мотку, хвата је обема рукама за крај и снажно размахну над риђушом. — Смрвиће је! вичу у наоколо. — Убиће је! — Моја је! дере се Миколка и јако замахнувши опусти мотку. Одјекну тежак удар.

— Удрите је, удрите! Шта сте стали ! довпкују гласови из гомиле. А Миколка измахује и по други пут, и други ударац са свом снагом паде на леђа несрећног живипчета. Оио се скљуси задњим делом тела, али скочи одмах и трза, трза последњим напрегнутим силама својим на.разне стране, само да би повезло ; али га са свију страна дочекују шесторе камџије, а мотка се поново диже и пада по трећи, а, затим, и четврти пут, одмерено, с највећом жестииом. Миколка да иобеснп, што га не може једним ударцем убити. — Та не гине лако! вичу са свију страна. — Сад мора пасти, браћо, па ће јој ту и крај бити! новика из гомиле неко са уживањем. — Сикиром ти њу, шта ту ваздан! Треба с њом свршити од једаред! вич.е трећи. — Ах, комарци те изели!... Одмакните! дере се Миколка у беснилу, баца мотку, опет се сагиње у колима и извлачи гвоздену ћускију. Пазите! виче, и, колико га снага доноси, измахну и лупи своје бедно коњче. Ударац тресну; кобилица се поведе, поклецну, хтеде као да повуче, али га ћускуја изнова ужасном силииом дохвати по леђима, и он паде на земљу као да му се једним махом потсекоше све четири ноге. —• Дотуци га! дере се Миколка и силази, као изван себе, с кола. Неколико момака, такође зајапурени и пијани, дохвате, шта је коме дошло до руку — бичеве, батине, мотке — и потрче кобилици, која је већ издисала. Миколка стаде са стране и поче ударати ћускијом по леђима. А бедно живинче испружи губицу, тешко уздахну и црче. — Сврши ! повикаше из гомиле. —■ А зашто није галопирало ? — Моје је добро! дере се Миколка с ћускијом у рукама и закрвављеним очима. Стајао је, као да је жалио, што вшпе нема кога да туче. — Е баш немаш душе ! вичу сада многи из гомиле. А сиромах дечко већ је као изван себе. С вриском се прогура кроз гомилу до коња, дохвати његову мртву, окрвављену главу и љуби је, љуби је у очи, у уста... А затим на једаипут скочи и, као ван себе, притрча са уздигпутим песницама на Миколку. У том га треиутку отац, који га је већ дуго гонио, најзад дохвати и изнесе из светине. — Хајде! Хајде! вели му он, — да ндемо кући! — Татице! За што су они... сирото коњче... убили? јеца он, а дисање му застаје, и речи се крицима отимају из стегиутих груди његових. -— Пијани су, па бесне. 111та се нас то тиче? Хајдемо! ућуткује га отац. Он обухватио оца обема рукама, а нешто му тешко у грудима, тако тешко. Хтео би да одахне, да викне, и пробуди се. Пробудио се сав у зиоју, с мокром знојавом косом, дишући брзо, и диже се испуњен страхом и ужасом. —• Хвала Богу, кад је само сан ! рече ои, оедајући нод дрветом и дубоко одахнувши. — Али, шта ли значи то ? Да нисам пао у врућицу: тако одвратан сап! Све му је тело било тако испребијано; тужно и мутно беше му на души. Он наслони лактове на колена и подупре главу обема рукама. . Боже! узвикну он, та је ли то могуће, да ћу ја одиста узети сикиру, да ћу ударити по глави, да ћу јој размрскати лобању... да ћу се вући по врућој, леиљивој крви, обијати браву, красти и дрхтати; сакривати се, сав унрскан крвљу... са сикиром у руци... Господе, да ли ће то да буде ? И он је дрхтао као прут, док је ово говорио. — Ама шта ја то радим ! продужавао је он, умирујући сам себе, и као у неком исчуђавању, — та ја сам знао, да то нећу моћи издржати, па зашто сам се онда до овога часа мучио ? Та још јуче, јуче, кад сам ишао да чиним ону... иробу, још јуче сам се потпуно уверио, да ја нисам за то... Па нашто сад опет ово?... Зашто сам до овог тренутка још сумњао?... Зар нисам јуче, силазећи низ степенице, и сам казао, да је то подло, гадно. ниско, ниско... та, ето, и сама помисао на то учини да се престравим и разболим... — Не, ја то не могу издржати, не могу издржати! На рецимо, да и нема никакве сумње у свима тим рачунима, и нека је све оно, што је решено овога месеца, јасно као дагг, тачпо као аритметика. Господе! Та ја се, при свем том, нећу одлу-