Полицијски гласник

БРОЈ 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

269

Тужени као крива страна, да накнади тужиоцу положене дијурне за вештаке 15 дишара, таксе суду 5'50 динара и на име сиорних трошкова пет динара, а тако и испитаним сведоцима Павлу, Марку и Николи по два динара дангубе. Нресуда саонштена парничарима одмах. Од суда општине каменичке, 24 јула 1899 год. Бр. 840. у Каменици. Писар. Преседник суда Кметови. N6. Заввди белешку и аресуђење у аротокол суђења.

Одговори уредпиштва На задатак положен у 31 бр. нашег листа правилно су од1 'оворили још и ови општ. писари: Павле Јов. Батавемић, писар општ. грбичке Јанићије Ннколић, рачуновођа општ. власотипачке Миладин А. Пандуровић, писар опшг. ноћајске Никола Ђорђевић, писа]> општ. в. градишке Живојин А. Шобић, писар општ. липолишке Милун В. Стамболић, писар општ. брезовске, и Јеврем М. Живановић писар општ. јеловичке. Њихова имена нису стављена раније с тога шт.о су задоцнили са својим пошиљкама. Молимо све оигат. писаре, да се увек старају, како ће им одговори стићи за идући број.

НАЈТЕЖА 00УДА (СВРШЕТАК) Једне ноћи око зимњег светог Николе отиде Вићан у К... и кад пође вели да ће тамо ноћити. Кад те исте ноћи у неко доба протутња коњаник поред моје кућо и оде тамо на ту страну идући Вићановој кући. Мене нешто тек ледну у срце и обузе ме нека слутња, јер одма' помислим, а и сам не знам што да помислим, кажем ти, не гледао сунца ако те слагао, одма' ми тек нешто сену кроз главу: »Ноћас ће Вићан убити Јелу".... Брзо се обучем и потрчим његовој кући. — Задуван онако од трчања зауставим се пред његовом капијом, да мало повратим душу. Ослушнем, да чујем шта, а оии пси се на врага окупили из целе мале, па надали лавеж да не можеш ништа у бог.а чути. Хтедох ући у двориште, ал' опет помислим: »куда ћу ноћас, кад је мозкда баш све у реду, па би, знаш, могло изгледати рђаво, шта ја тражим ноћу по тућим кућама. За један часак престадоше лајати пси и до мене допре дечија писка. Испрва ми се учини неверица, али послушам боље и баш леио чујем дечије гласове и познам глас оне најстарије девојчице, где кука за мајком. Прескочим преко врљика иа потеци унутра. И врата од 'одника и врата од ообе беху отворена. У кући мрачно и само што се по мало назире од слабе меоечине нгго просијава кроз прозоре. Ноћ тиха, а славуји певају у лугу иза куће, као да није ништа ни било од онога што се у кући десило те ноћи. Упаднем у собу кад тамо имам шта видети. Према слабој месечини једва се назире Јелино тело, где лежи на поду. Из друге собе која је одмах до те и на којој су врата затворена допцре страховита писка престрављене деце. Такве писке никада нећу више чути. Помислим да је и њих несрећвпк напао и протрчим мимо Јелино тело, па јурнем тамо оној соби, повучем за кваку, ал' закључана врата. Избијем шип и врата се отворише, а деца са још јачом ниском и кукњавом јурнуше поред мене па потрчаше мајци и попадаше као тичићи по њеном телу. Једва сам одвојио децу од ње, узмем је дрматц, викати, аја, не одзива се. Узмем је за руке и подигием је мало од патоса. Руке млитаве, а ладне као лед, а глава клону земљи. Видех да је мртва. — Еј кукавице, шта дочека — изговорим кроз.зубе, чиии ми се, за себе, а деца још јаче писнуше, ј.вр се као и беху примирила, док сам је ја иретурао и звао, па опет попадаше ио њеном телу и узеше је љубити по лицу, коси и грудима. Обузе ме некако и стра и туга. Најгоре ми бејаше због деце, јер помишљах да позовем још кога и да се договоримо шта ћемо, ал' ие знадо' како да оставим децу.

Изиђем опет у двориште. Месечина још лепша, а славуји певају у гауми као и мало час. Овце се прибиле уз једаи крај тора па мирно преживају и по кад-кад зазвони звоно на овну. Глас ми дсчији нагна сузе на очи, јер се сећам како је она за њих кукавица једино и живела. — Еј, гата учини несрећник, земља му кости изметала, у једном часу. Па гато бар не помисли на ову децу, ако ништа друто. — Мислим у себи и пођем онде до првог суседа, да позовем њега и његову жену, да се нађемо бар оној дечици на невољи. — И дан дањи ми чудо, откуд ми се онако предсказа, да ће је убити, те ми то паде на ум чим онај коњаник иројури поред моје куће, — рече још механџија после краћег ћутања. — Па шта је било даље? — унитам. — Шта је било?... Зна цело Село да је Вићан удавио жену, па опет ништа.... — Како ништа?... — Тако... Брат Јелин терао тужбом Вићана и позове за сведоке без мало пола села. Па и девојчица Вићанова прича све како је било: како их отац закључао у соби и како је био пијан, и к'ако их тукао и претио да не смеју писнути о свему шта је било, а ои опет сео на коња, па одјурио натраг у град. Оутра дан ми већ сарањујемо мртваца, а он дође, па као божем поче кукати, чупати косу и грувати се у прса. Кад смо као сведоци пошли на суђење, договоримо се нас неколико како ћемо сведочити. — Па како сте сведочили ?. — Казали да ми не знамо ништа о томе!... — А што болан тако, кад знате?.. — Е што, што?.. Тако је морало да буде. Знамо сви то јесте, али кад сведочимо против Вићана, онда би и њега отерали на робију и за кочић, те би деца, ем остагае без мајке остала и без оца, па шта би. с њима било. Тако смо ми мислили, да ће се он тргнути, те бар да гледа ону дечицу да не пропадну и она. А ако је до казне, рачунали смо, да то није ништа ако се испод суда извуче, јер Бог је то видео, а од божије казне нико га неће снасти. Ту ие могу нигата сведоци помоћи!... Механџија се замисли и уздахну. — Па заклесте ое?.. — Заклесмо се како ништа не знамо. Ту није грехота. Бог ће опростити, јер зна, да смо то урадили да спасемо ону дечицу, да не страдају и она кад би њега стрељали, — И суд га пустио ?... Пустио пошто није било доказа, али боље би било за њега, да су га одма' оног дзна стрељали. —• Како боље ?. — Тако, што се он после пропи, иа сваки дан не зна ништа за себе, већ иде као луд и шкрипи зубима у пићу, ломи чашу зубима и једн&ко плаче. Истерасмо га из кметова и после изберу мене. Нико се с њим више нијо хтео ноздравити на улици, а и који би се поздравио, то све некако преко рамена, ладно. Децу његову узе себи његов брат, а он остаде сам у кући као пусто дрво у планиии. Све ноћу кука, причају комшије, а некад узме те пева, па све трешти кућа, па тек од један пут од песме пређе у кукање, или у плач. Сви смо мислили да је потхудео. Тако је трајало то, бога ми, неколико месеци, док се одједном иоче опет појављивати у његовој кући она несрећна девојчура, које беше од пре негде нестало, те нико пе знађаше нигпта о њој. Мислили смо да се понлашила, те побегла, да суд не би и њу осудио због Јелипог убиства. — Па је ли још она код њега?... прекинем му причање. — Венчао ое он доцније с њом, па живео три четири године и онда је једног дана исиребијао на мртво име и одјурио од куће. Умрла је она већ пре неколико година. — Изгледало је у једно време, да се Вићан поврагио и опоравио, ал' се после опет окрете на зло, те поче пити све више и више, Много га је тиштало што сви зазиру н некако избегавају и да се сретну с њиме. Један нут, сећам се, седео је тгнјаи бапг за тим столом овде пред механом па ме онако пијан погледа и упита — А гато не дођеш мени, мојој кући? — Не могу, реко' му ја више опоро