Полицијски гласник

БРОЈ 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

271

— Е то је којешта, а ја баш данас дајем весеље, два корака одавде; па би и он могао. Па макар на дивану лешкарио међу нама! Ти ћеш доКи? окрете се Разумихин на једанпут Зосимову; — гледај да не заборавиш, обеКао си. — Па добро, можда мало доцније. Шта ће тамо бити? — Та ништа, чаја, ракије, харинге. Послужиће се и пирогом; скупиће се само знанци. — А који то ? — Па сви из овога краја и готово сви нови, Бога ми, осим старога стрица, па и он је нов: тек је јуче дошао у Петроград неким својим пословима; у пет година се једанпут видимо. — Какав ти је то стриц? — Та сав је свој живог провео као окружни поштар... добија неку малу пензију, шесет и иет му је година, не вреди ни говорити... У осталом ја га волим. Доћи ће и Порфирије Семјоновић, овдашњи истражни судија... добар правник. Али ти га, у осталом, позиајеш... — Он ти је такође некакав рођак? — Пекакав сасвим далеки; а што се мрштиш? Ти можда нећеш ни доћи зато, што сте се једном нешто завадили? — Ах, брига је мени за њега... — У толико боље. Иа, онда, још — ђаци, учитељ, један чиновник, један музикант, ОФицир, Замјетов... — Молим те, кажи ми, шта може бити заједничкога између тебе, или, рецимо, њега, — Зосимов показа главом на Раскољњикова, — и тамо некаког Замјетова ? — Ах, и ви надуте мргоде ! Принципи!... и сав си на принципима, као на пружинама: не смеш пи да се мрднеш по својој вољи; а по моме мишљењу, још човек добар, — ето ти и принципа, и ништа друго нећу да знам. Замјетов је красан човек. — И ручице своје згрева. *) — Па добро, и руке згрева, и шта се то нас тиче? Па шта је с тим, ако згрева! викну на једанпут Разумихин, раздраживши се некако неприродно : — Зар сам ја теби хвалио код њега то што руке згрева? Ја сам казао, да је он на свој начин добар! А кад би се гледало са сваке стране — да ли би онда остало много добрих људи? Та ја сам увереи, да би за мене онда, са целом утробом, дали свега једну иечену главицу лука, па и то, ако би ти ишао као приде!... — То је мало: ја ћу за тебе дати две... — А ја за тебе само једну! Шали се ти још! Замјетов је још деран, кога ћу ја већ дотерати, зато га треба иривлачити, а не одбијати. Ти нећеш ноправити човека тиме, што ћеш га од себе одбити, у толико мање дерана.. Са дераном треба бити двоструко нажљивији. Ах ви, глупани прогресивни, ништа не разумете! Човека не цените, те и себе вређате... А ако хоћеш да знаш, између нас се, ето, и заједнички један посао излегао. — Баш бих волео знати. — Па тиче се сликара, унраво Фарбара... Ми ћемо га већ извући! У осталом, сад и нема више опасности. Ствар је сада сасвим, сасвим очигледна! Ми треба само да је подстичемо. — Какав вам је то сад опет Фарбар? — Шта, зар ти нисам причао? Није могуће ? Ах, имаш право, причао сам ти само почетак... дакле, о убиству бабе зајмодавке, чиновииковице... е, па ту се сад и Фарбар умешао... — Та о томе сам убиству и пре твога причања слушао, и та ме ствар шта-више и занима... у неколико... из једног разлога... и у новинама сам читао! А сад... — И Лизавету су убили! луину на једаред Настасија, обраћајући се Раскољњикову. — Она је за све време остала у соби, згурила се уз врата и слушала. — Лизавету ? промрмља Раскољњиков веома слабим гласом. — На Лизавету, трговкињу, зар не знаш? Долазила је оиа и овамо. Та и теби је когауљу поправљала. Раскољњиков се окренуо зиду, где је на прљавим жутим тапетама са белим цветићима изабрао једаи нескладан, бео цветак, с некаквим мрким цртицама, и по'1е разгледати, колико је на њему листића, каквих има на лисгићу зубаца н колико цртица? Осећао је, како су му и руке и ноге обамрле,

*) Има, као чиновиик, педопуштене дохотке. Прима мито и т. д. Пр.

као да нису његове, али није ни нокушао да се мрдне и упорно је гледао на цветак. — Па, дакле, шта је са Фарбарем? — с неким нарочитим незадовољством прекиде Зосимов брбљање Настасијно. Ова уздахну и заћута. — Та и њега су огласили за убилца! ватрено је продужавао Разумихин. — Има ли бар каквих доказа ? — Какви докази, до ђавола! У осталом, баш је по доказу и осумњичен, само што тај доказ и није доказ, ето шта треба доказати ! То је исго тако, као што су спочетка дохватили и осумњичили ону двојицу, како се оно зваху... Коха и Пестрјахова. Пи! Како се све то глупо ради, чисто да се човек згади! Пестрјаков ће, можда, данас свратити до мене... Збиља, Рођо, ти ту комедију већ знаш, десила се још пре твоје болести, баш у очи оног дана, кад си пао у несвест у полицији, кад су тамо о томе причали... Зосимов радознало погледа Раскољњикова; овај се не мрдну. — Знаш ли ти шта, Разумихине ? Гледам те само: како си се ти то брижно заузео за ту ствар, примети Зосимов. — Па ако, ипак ћемо га извући! викну Разумихин, лупнувши песницом о сто. — Ама шта ту човека највише љути? 'Га није то, што лажу; лагање се још увек може опростити; лаж је ствар пријатна, јер води истини. Али је досадно, шго лажу, па још својој рођеној лажи слепо верују. Ја ПорФирија ценим, али... Та ево шта их је, на пример, на самом почетку збунило! Врата су била затворена, а кад су дошли с кућњим надзорником — отворена: дакле, значи, да су је Кох и Нестрјаков и убили! Ето каква им је логика. — Та не жести се; само су их притворили; морало је тако бити... Видиш, ја се сећам тога. Коха ; како је изишло, он је куповао од бабе пропале заложене ствари? А? — Јесте, неваљалац је то ! Он откупљује и мениие. Човек од заната. Та ђаво да га носи! Ама разумешли ти, шта мене љути? Мене љути њихова отрцана, простачка, будаласта рутина... А овде, у самој овој ствари, могао би се, открити читав нов нут. Само по чисто нсихолошким датима могло би се показати, како треба у истини ићи за правим трагом. »Ми имамо, веле, Факта! »Ама не састоји се све у Фактима ; најмање половина посла. је у томе, како се умеш наћи са Фактима! — А умеш ли се ти наћи с Фактима? •— Да, али зар је могуће ћутати, кад осећаш, кад са свим добро осећаш, да би могао послу помоћи, кад би... Е-ех !... Је ли ти та ствар тачно позната? — Та ја једнако чекам на тога Фарбара. — А, право! Е, па чуј цео догађај: управо трећега дана но убиству, јутром, кад су се они тамо још мучили са Кохом и Пестрјаковом, — ма да су ови сваки свој корак доказали; све је било јасно као дан! — појави се на једанпут сасвим неочекивани Факт. Некакав сељак Душкин, газда од пивнице, која се налази баш иреко пута оне куће, долази у иолицију и доноси златарску кутијцу са златним минђушама и ирича читаву историју: »Прекјуче, после осам сахати у вече, дотрчао је к мени", — дан и сахат! разумеш ли? — в Фарбарски раденик, који је и дотле чешће преко дан свраћао мени, имеиом Миколај, и донесе ми ево ову кутијцу са златним минђушицама и с драгим каменчићима, и молио је, да их узмем у залогу за две рубље, а на моје питање: откуда му? — одговори, да их је нашао на тротоару. Више га о томе нисам ни распитивао", — тако вели Душкин, »него му изнео банчицу к — то јест рубљу, — „јер сам мислио, ако не заложи мени, заложиће другоме, па све једно — попиће он то, те боље да ствар остане код мене: а објави ли се што, или ако се само чује, одмах ће се пријавити к . — Па дабоме, да прича све којешта, лаже као пас, јер ја тога Душкина познајем, он и сам даје новац на залоге, и крадене ствари скрива, а ствар, која вреди тридесет рубаља, није он зато од Миколаја смотао, да би „пријавио". Он је то учинио просто из страха. Али, до ђавола, слушај даље: — В А тога сељака, Миколаја Деменћева, продужио је Душкин, знам још из малена, мп смо из исте губерније и округа Зарајског, јер смо обојца Рјазанци. А Миколај и ако није баш права пијаиица, ипак пије, а нама је било познато, да он у тој истој кући ради, Фарба, заједно са Митријем, а са Митријем је он и земљак. Кад је примио бан-