Полицијски гласник

338

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 44

него појави критичног делиријума, које видимо и код хистеричних, и не говоре ништа за дивљину извесног епилептичара. Лочброзо у доказ своје поставке наводи чак и т<3, како је посматрао, »да су у дане непогоде, када су епилептични напади чешћи, осуђеници казнених завода опаснији, раздиру себи одело, разбијају посуђе, нападају и туку своје чуваре«. Ђер тврди, да му ти Факти нимало нису познати, при свем његовом великом искуству у посматрању живота осуђеничког, и да му нико из читава низа веома компетентних заводских чиновника тако што није могао потврдити. Несумњиво је да су ово случајни и врло ретки појави код појединих злочинаца и да је Ломброзо, недопуштено генералишући их, из њих извео закључке, који стварним Фактима ни мало не одговарају. Против идентиФиковања епилеисије с урођеним злочинцем подигла се, у остадом, читава бура. Сам Бенедикт није могао да се не изјасни против овог и сувише далеко забасалог наука Ломброзовог. Тако он вели: „Ја сам нагласио, да антрополошки епилептичар и злочинац припадају једној породици и да се анатомски тешко дају разликовати. Али опет за то ни мало није оправдано трпати на једну гомилу морално лудило и епилепсију, као што чини криминално-антрополошки конгрес у Риму. Они су физиолошки , психолошки и клинички са свим различни, једва што мање различни него тифус и богиње, ма да су ове обе болест инФекциозне и с грозницом". Епилепсија и злочин у суштини својој немају ничег ни сродног ни узрочног. Епилепсија је производ болесног, патолошког стања; са злочином то никако није случај. Обоје припадају великој групи ттиз ћаћеп1;е8-а, мање вреднога, мање ваљанога, групи дегенерисаних, и тиме се објашњава што и код једног и код другог има морфолошких, психичких и других појава, који су ту дошли путем хередитарно-дегенеративним. Па ипак нису никако исто ; епилеисија никако није идентична са злочиним делом, као игго и ово никако није што и морално лудило. * * * Све мерФолошке аномалије, које су на злочинцима запажене, никако нису довољне да би се могло признати, да је злочин последица индивидуалне организације. У свему склопу и кроју човекову нема ниједне тако характерне особености, да бисмо с извесношћу могли тврдити, да носилац те индивидуалне деФормности, тога одступања у облику, мора бити злочинац. Опет велимо, да многи веома тешки, шта више много пута у поврате западали и још од младости своје злочинци немају никаквих аномалија у погледу тела и ума, као што са друге стране има доста људи с јако израженим знацима ненормалности у погледу морФолошком без икаквих склоности за злочин живот. Ми смо уверени, да онде, где се мора узети да је индивидуална организација узрок злочину, имамо појав патолошки, да ту и немамо никаква иосла са злочинцем него с умоболником. Са свим је истинито, да се у злочинаца из навике свих категорија налази сразмерно врло често велики број деФормационих знакова и да је на једној истој личности врло често пуно различних аномалија на лобањи, лицу и другим деловима тела. Ти недостаци пре свега казују, да пред собом имамо у погледу тела једну организацију ниже вредности, а често уз њих иде умно и морално несавршенство. Но ово умно и морално несавршенство није никако само последица оних телесних аномалија, него све то скуаа долази из једиог и истог узрока, потиче, ако не баш увек а оно у највише случајева из одношаја друштвених, у којима су ти здочинци ро!,ени и одрасли. Увек ваља имати на уму, да дегенерација није никако мати злочину и да на њу ваља гледати као на узгредну иојаву злочиначке индивидуалности, која са злочином има заједнички узрок. Најважнији дегенерациони знаци, који се код злочинаца јављају на лобањи, лицу и непцима, само су врло просте последице поремећаја у храњењу за прве периоде сисања, на име рахитичне дискразије, ресултат су оног стања невоље, рђаве хигијене, сиромаштине оних слојева народних, из којих излазе злочинци. Кости казују шта могу храна и хигијена да учине за развитак. Енглески радници, пре него што је по Фабрикама енглеским заведена инспекција, услед преранога напрезац.а џ рђаве хигијене показиваху велику дегенерацију

скелета, а нису никако били злочинци, међу тим њихови паразитски експлоататори задовољно су ходили својим лепо развијеним скелетом. *) Први природњаци овога столећа износе своја посматрања на животињама, из којих видимо, да се лобања, • независно од садржине јој, самим сиољњим утицајима даје знатно мењати морфолошки. Очигледан нам је за то' доказ разлика између дивље и домаће свиње у кроју главе, у ком Факту видимо од коликог су утицаја начин живота и израна на морфологију лобање у дома^е свиње. Поредећи прасе које недовољно сварује и рђаво се храни с прасетом исте расе но које.се обилно храни, видеће се у првога глава у свим деловима лица дужа него што би требала да је, а у другага опет у свима дименсијама биће шира него у животиња лоше храњених. Ето како се може мењати аобања, коју смо навикли сматрати као најмање променл^Јву обликом јој! Сваки одгајива^ може се за годину дана опитом уверити, да му у извесној мери стоји на вољу, да једној истој животињи да главу кроја краћег и савијенијег, или дузкег и правијег. Но смемо тврдити да је ту, уз храну, од утицаја још један чинилац, на име тај, што животиња, од младости обилато товљена, не чини никакве или чини врло мало употребе од своје сурле, не рије земљу ради хране, а та неупотреба овога апарата утиче на Форму лобање, модиФикујући је у морфолошком погледу. Тим и сличним спољњим приликама и утицајима објашњава Дарвин за што је у питомога зеца друкча, измењена Форма главе, као и мозак мањи. »Видимо, вели овај велики природњак, како најважнији и најкомпликованији орган свеколике организације подлежи закону да се смањи, да изгуби од величине своје услед неупотребе... Из тих Факата излази, да у свих давно доместикованих зечева или је несразмеран према дужини главе и величини тела, или је Фактички мањи него у оних дивље ирироде... Питоми зец питом је кроз много генерација и на свагда заточен, те није могао вежбати ни свој инстикт, ни ум, као ни чула и вољне покрете своје у бежању од разних опасносги и тражењу хране; за то закључујемо, да су и мозак свој мало вежбали, те по томе да им је и он у развитку заостао.® Посматрања ове врсте веома су поучна за наш задатак. Поредећи данашње расе нашег домаћег коња с коњем дилувијалним или доисториским, као и студујући нађену лобању неке врло ситне расе свиња, Д-р Алфред Неринг налази, да су почеци доместикације махом скопчани с кржљавењем дотичие животиње. Скоро све примитивне домаће животиње ситне су, кад их поредимо с њиховим дивљим Фелама. Човек се мора задивити колике су промене већ у првој генерацији код затворених вукова у погледу величине и пропорција лобање, а нарочито колико је то што су ухваћени и затворено држани утицало на величину, Форму и место зуба. Несумњиво је од значаја у погледу морфолошком, да ли вук живи у пуној слободи и вежба ли своје вратне мишиће у одношењу читавих телади, оваца и др. и њихову растрзању, или своју храну, ни мало не трудећи се, прима из људских руку. Сва Форма лобање поглавито и битно зависи од употребе мишића који са њом имају веза. По Нерингу, утицаји припитомљавања, одгајивања, климе, исхране и т. д, толико су важни, да њима само треба приписати разлику између многобројних варијетета вукових и раса наших великих пнса, којих је свију праотац вук. „Ко, вели Неринг, у мојој збирци проучи редом све серије лобања, брзо ће арестати миглити, да је лобања нешто неароменљиво, стчлно. На против увериће ее, да се баш оно што је у Форми јој битно мења по начину живота, нарочито услед делања дотичних мишића и храњења, и то мења тако јако, да се већ у ирвој генерацији могу јасна приметити промене. (< Једна Фела сисара, тврди овај научник, може кроз читава столећа остати непромењена, ако њезине јединке живе у слобод-

*) Ирема обећању у овим чланцима раније, овде бисмо требали да и бројем покажемо ко.шко је и којих поименце ненормалности и кржљавења постало овако услед прилика соција.ших, но ми од тога сада одустајемо, што држимо да су издагања досадања и ова што иду довољна да утврде истинитост тога: да све помињане ненормалности и кржљавења у развитку човекову, да сви знаци аномалија и дегенерације телесне на злочинцима не чине неку нарочигу злочиначку природу, него су реоултат социјадних прилика у којима су нижи слојеви друштва.