Полицијски гласник

1Г"1

у // ^Ј^Г-т- ^ V т / Л ! 7;'~ Ј '~ ■ ,;;:,?</ ГЛАСНИК 17

ПОЛИЦИЈСКИ Г.

БРОЈ 3

Његова садржина: »Драга мамице, »Данас ми је седам година — доба разумевања, којим се користим, да ти благодарим, што си ме родила. Твој синчић, који те обожава Роберт® Свршено је. ,Са иостанка у ком се и нена.дно нађох, бацих поглед на остатак мојих дуа. Угледах мрску и усамљену старост, будућу немоћ. и све да је бити — само — свршено, свршено. Револвер ми је ту на столу. Сад ћу га скресати.... Не читајте понова никад ваша стара писма". Ето како се убијају много људи којих се узалуДно испитује живот да би се у њему изнашле тешке жалости.

ЗЛ.0ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВСГ^ОГА с руског ЈеЈта Угричи! 36 Мармеладов је познаде. —- Свештенпка! проговори он загушеним гласом. Катарина Ивановна приђе прозору, прислони чело на ћерчиво и повика очајно: — 0 проклети животе! — Свештепика! изусти опет самртник, после кратког ћутања. — Отишли-и су! викну на њега Катарина Ивановна; он то чу и ућута. Плашљивим, брижним погледом тражио је оџима; она се опет врати к њему и стаде код узглавља. Он се у неколико умири, али не за дуго. Брзо му се зауставише очи на малој Лидочкп (његовој љубимици) која је у куту дрхтала као у грозници, гледајући га нетренимице својим зачуђеним, детињски пажљивим очима. — А... а,.. показивао је он на њу узнемирено. Хтео је нешто да каже. — Шта би хтео сад? викну Катарина Ивановна. — Боса! Боса! мрмљао је он, показујући полусвеони иогледом на босе вожице девојчицине. — Ћути-и-и! раздражено викну Катарина Ивановна: сам знаш зашто је 60051,. — Хвала Богу, ево доктора! викну обрадовани Раскољњиков. Уђе доктор, исираваи отарчић, Немац, погледајући неноверљиво унаоколо; приђе болеснику, опипа било, пажљиво додирну главу и с помоћу Катарине Ивановне раскопча сасвим крвљу натопљену кошуљу и разголитн прса болесникова. Целе му груди беху рањаве, изпвечене, и раздробљене; неколико ребара с десне стране беше изломљено. С леве стране, баш према срцу; била је злокобна, велика, црно-жута модрица, од силног ударца коњске копите. Доктор се намргоди. Полицајац му је испричао, како је прегаженога захватио точак и, преврћући га, вукао, на тридесет корачаји по калдрм1Г. — Чудновато је, како се још и освестио, шапну доктор саовим тихо Раскољњикову. — Шта мислите о њему? угшта овај. — Тек што није умро. — Зар нема никакве наде? — Ни најмање! На последњем је часу... Уз то је и глава веома опасно рањена... Хм. Охо, могла би се иустити крв... али... биће без користи. Кроз пет или десет минута умреће неизоставно. — Па онда му боље пустите крв! — Може и то... У осталом, напомињем вам унапред, да то апсолутно ништа неће помоћи. . У тај пар се опет зачуше кораци, гомила се у предсобљу раздвоји, и на прагу се нојави свештеник, сед старчић, са светим утварима. За њим је ишао један полицајац, још са улице. Доктор му одмах уступи место и измења с њиме значајне ногледе. Раскољњиков замоли доктора, да причека макар мало. Овај слеже раменима и остаде. Сви одступише.

Исповест је трајала веома мало. Самртник једва да је ишта добро разумео, а изговарати је могао само испрекидане нејасне звуке. Катарина је Ивановна узела Лидочку, скинула са столице дечака, и пришавши пећи у угао, пала на колена, а децу је такође наместила на колена преда се. Девојчица је само дрхтала; а дечак, клечећи голим коленима, подизао је равномерно ручицу, крстио се правилно и клањао се до земље, додирујући је челом, што му је, како је изгледало, причињавало особито задовољство. Катарина Ивановна је гризла уснице и уздржавала сузе; она се такође молила, намештајући по кадшто кошуљицу на дечаку и, не дижућу се, нити прекидајући молитве, стигла је да баци на прилично голишава рамена девојчетова мараму, коју је дохватила са ормана. Међутим су радозналци стали опет отварати врата из унутрашњих одаја. У трему су се гледаоци збивали све више и више; то беху обитаваоци са свију спратова, који се, у осталом, не усуђиваху прекорачити собњега прага. Целу ову слику осветљавао је само један мали остатак од свеће. У том се тренутку из трема брзо проби кроз гомилу Пољењка, која беше отрчала по сестру. Она уђе једва дишући од брзога трчања, скиде са себе мараму, потражи очима мајку, приђе јој и рече: »ево је иде! срела сам је на улици!® Мати је повуче на колена и намести поред себе. Из гомиле се нечујно и бојажљиво прогура девојка, и.чудновато је изгледала њена изненадна појава у овој соби, у сред сиротиње, дроњака, смрти и очајања. И она је била у дроњцима; украси су њени били јефтини, али искићени по сокачком укусу и по правилима и навикама онога нарочитог света, који веома јасно и упадљиво одаје своје намере. Соња застаде у иредсобљу на самоме прагу, не улазећи у ообу и гледала, као да није прибрана, и као да није била ничега свесна. Изгледало је као да беше заборавила на своју, јевтино купљену, свилену хаљину, чија отворена боја и сувише дугачки скутови никако не приличаху овоме месту, на свој огромни кринолин који је запремао цео улазак на вратима, на своје углађене ципелице, и сунцобран који је држала у руци и ако јој није био ни од какве потребе; најзад и на свој смешни сламни шешир који је био украшен црвеним перјем. Под тим шеширом, што је мало дечачки накривљен на страну, опажало се ситно болешљиво лице, бледо и уплашено, с отвореним устима и од страха укоченим очима. Соња је имала осамнаест година; била је плава, малог раста и сувоњава, али прилично леиа. Њене плаве очи биле су значајие. Погледала је укочено час на постељу, час на свештеника; као и Полењка била је задувана од брзог хода. На послетку, неколико речи што се шапатом чуше у гомили, вероватно доспеше и до њених ушију. С обореном главом, пређе праг и уђе у собу, али оста близу врата. Кад се самртник исповеди и причести, његова му жена опет ириђе. Пре него што ће да оде, свештеник је сматрао за дужност да проговори неколико утешних речи Катарини Ивановној. — А шта ће бити с њима? прекину га она горко ноказујући на своју децу. — Бог је милостив; уздајте се у помоћ његову, одговори свештеник. — Е-ех! Милостив је он, али не за нас! — То је грех, госно, грех, примети свештеник вртећи главом. — А ово, зар ово није грех? рече живо Катарина Ивановна, показујући самртника. — Они, који су вас нехотично лишили ваше потпоре склониће се, да вам понуде можда какву накнаду, да бар материјално поправе губитак... — Не разумете ви мене! повика љутито Катарина Ивановна. Затато би ми се надокнађавало? Сам је као иијан иао под коње! Он потпора! Он је за мене увек био само узрок брига! Непрестано је пио! Подкрадао нас је, само да се дочепа новца, те да га потроши у крчми! И хвала Богу, тато умире! Биће мање брига! ■— На самртном часу ваља праштати; а то је грех, госпођо, таква осећања велики су грех! Катарина Ивановна се бринула око болесника, давала му је да пије, брисала му зној и крв с главе, намештала му јас-