Полицијски гласник

БРОЈ 15 и 16

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

127

да су позвани да изреку »неку нову мисао" и та је обмана код њих сасвим искрена. У исто време, не опажају обично нраве новаке, чак их презиру као последње људе. Али, по мом мишљењу, ту не може бити озбиљне опасности, и ви се немаче чега бојати, јер они не иду никад врло. далеко. Највише, могао би их човек кадшто истући, да их казни за њихову заблуду и доведе у ред, али и то је све, ту није потребан ни извршитељ: они сами себе кажњавају, јер су то људи врло питоми, час чине ту услугу једни другима, час опет туку се својим рођеним рукама.... Виђају их, како себи одређују јавне казне, што није без побуде на доброчинство; једном речи, немате се шта због њих бринути. — Онда сте ме бар с те стране умирили ; али ево опет једна ствар која ме мучи: реците ми, ако хоћете, има ли много тнх „необичних" људи, који имају права да кољу друге? Најзад, ја сам сасвим готов да се иоклоним пред њима; али ако их је много, признајте да Ј>е то бити иепријатно, хм ? —- Ох! нек вас то ни најмање не узнемирује, одговори лепим тоном Раскољњиков. Уопште, рађа се чудповато огЈ>аничен број људи с новим идејама, или чак способних да изреку што ново. Очевидно је да подела рођења у различите категорије и нодраздељке рода човечанског ваља да буде строго детермииисана каквим прпродним законом. Тај закон, разуме се нама је данас непознат, али ја мислим да он постоји и да ће моћи доцније бити познат. Ледна огромна маса људи на земљи је само зато да најпосле, у току дугог и тајанственог укрштања расе, дође један човек који ће, међу хиљадама, до}}И до самосталности. Са још већом самосталношћу рађа се, молсда, један човек у десет хиљада; а још са широм самосталногаћу у сто хиљада један (ово су приближни бројеви). Рачуиа се један ^еније на више милијона људи, н хил^ада милијона људи можда прође иа земљи па се тек јави на земљи један од великих ђенија који измењују облик света, у кратко, нисам гледао у реторту где се све то справља. Али зацело има и треба да буде каквог утврђеног закона; случај овде не влада. — Та, шта је вама обојици, шалите ли се? —• повика најзад Разумихин, — је л' те, ви се узајамно исмевате? Забављају се ту, један на рачун другога! Зар ти озбиљно говориш, Ро1,о ? . Не говорећи ништа, Раскољњиков подиже њему своје бледо и болешљиво лице. (Наставиће се). ИЗ ШМИЦИЈСКОГ АЛБУМА СвФвр МехметовиК Чудновата је игра судбине! Пре десет година био му је живот пун сре!>е и идеала; он је у машти својој сликао најсрећнију будућнбст; живот му се приказивао у ружичастој боји и он, млад и бујан, весели лаутар — пливао је у миљу и задовољству, верујући да је цео свет његов. Он је својом свирком веселио друге, али не само друге, него је свирка раздрагавала и његову душу; он је у својој вештини уживао, а како му је било тек мило, када је сазнао да у њему ужива, да њега воли и млађаним ж.аром љуби лепа, црноока циганчица Јакута, око које су многи њеии саплеменици ломили коиља! СеФер је запросио руку лепе диганчице п добио је. Како је тада био срећан! А како се сад сва та његова срећа расплину, изгуби и у амбис сурва! СеФер Мехметовић родом је из Ниша, вере је мухамеданске и у добу, када је извршио злочин, који ћемо саопштити читаоцима, и када га слика представља — било му је 30 година. СеФер и лепа Јакута проншвели су у браку десет година и изродили су седморо деце, од којих су троје и сада у животу. Јадни сирочићи! Мати им је под земљом, а отац на робији, где има довољно времена да се накаје за своје недело. СеФер и Јакута све до Митров-дана 1899. год. живели су срећним и задовољним брачним животом; они су се пазили, љубили и узајамно поштовали.

Пред Митров-дан речене године СеФер дозна да му је л^ена неверна и да је црв њихове брачне среће неки Даут Сајитовић, џамбас из Ниша. 0 томе је махала јавно говорила, па то није измакло ни уху СеФеровом. Једнога јутра, када СеФер дође са неке свадбе, рече му жена да се у велико говори по махали о њеном неверству и да услед тога она захтева, да се њих двоје раставе за извесно време, „док се не растуре неке мађије, које су на њих бачене Оиако иијан, муж, не размишљаше много, а обујмљен рђавим гласовима о жени, пристане на предлог Јакуте; одмах оду МуФтији и Сефер изјави да му жена више не треба. Но мухамеданском закону,ов^је било довољно, те развод би Формално извршен. Али још истога дана — свакако, кад алкохол изветри СеФеру из угрејане главе — он врати своме дому Јакуту а после два дана оде МуФтији и изјави, да хоће опет да са њоме стугш у брак. Како се изненади Сефер, кад Јакута рече одлучно, да не пристаје да наново буде његова жена! Савети муфтијини нису помогли и од склапања поновног брака не би ништа. СеФер оде својој кући а Јакута кући свога ујака. На неколико дана после овога нестаде Јакуте. Одбегла је некуд са Даутом, пренебрегнув кућу и децу! За њен нестанак јави СеФер начелству округа нишког и не говорећи даје међу њима учињен развод брака, затражи да му се жена пронађе и врати натраг. То је било 28. октобра 1899. год., а 2. повембра исте године врати се Јакута у Ниш са Даутом, који рече, да су били у селу Облачини, у срезу прокупачком. Јакута изјави власти, да она више није жена СеФерова, а овај увређен до срца оволиком дрскошћу њеном, рече, да њу и не тражи к себи, већ хоће да и она прими на чување једно њихово дете и да му врати неке ствари. После ове изјаве, призвани' су отпуштени из начелслва и предузето је што треба по овоме делу. Јакута оде Дауту и лгивљаше са њим недозвољеним брачним животом. Озлојеђеном мужу параше се срце и беше му криво, што да други ужива са његовом лепом женом! У њему се развијаше све већа љубомора, из које се породи — »судња за осветом! — Његово срце зажели крви и 29. новембра 1899. год. СеФер изненадно бане у кућу Даутову, где на вратима застаде неверну жену. У души његовој врило је к'о у врелом котлу; очи му страшно сенуше и дођоше некако крваве; зуби му зашкрипеше и у моменту лати се каније те у десној руци заблиста му нож ! Једним ударом у груди, сурвао је Јакуту на под, а за тим јој зададе још пет рана. Смрт је одмах наступила. СеФер је у брзо по том ухваћен; отворено признаје кривицу и вели да се каје. 15. "истог месеца иследна власт спровела јеубицу нишком првостепеном суду, који му је доделио заслужену казну робију! Бто, игга је у стању да учини љубомора, неразмишљеност и пргавост! Шта је мислио несрећни СеФер да ће учинити овим грозним делом — убиством љубљене жене? Ништа друго до да јој се — освети! Али је освета скупо стала, не само њега него и његову несрећну сирочад!