Полицијски гласник

ВРОЈ 40

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

311

Ивановна се учини да не води рачуна још и о томе смеху којим се неко гласнуо са дна стола, него још одмах на то, нарочито повисивши глас, узе одушевљено и живо да говори о несумњивим способностима СоФије Семјоновне да јој послужи као помоћница, па »о њеној благости и смерности, трпљивости, пожртвовању, благороству и образованости,« и уз то Соњу попљеска по обрашчићу, и понридигне се те је двапут жарко пољуби. Соња плану, а Катарина Ивановна намах се заплаче. и сама за се рече одмах да је она »будала слабих живаца, и да је већ сувише растројена, те је време да се сврши, и како је закуска већ готова, то да се донесе чај. <( Баш у том тренутку Амалија Ивановна, већ крајње увређена што у читаву разговору она није имала ни најмање учешћа, и што њу чак никако и не слушају, намах се одлучи на последњи оглед, па, са скривеним болом, усуди се да саопшти Катарини Ивановној једну ванредно разложену и дубокомислену напомену о томе, да у будућем заводу ваља нарочиту пажњу поклонити чистоти рубља (ди веше) у девојчицама и да је »заиста дужно једно тако добра жена (ди даме), да строго добро на рубле гледа, к а друго, »да сви младе девојке крадомице у ноч не читају никакве романа." Катарина Ивановна, која беше доиста растројена и веома уморна, и којој помен беше већ сасвим додијао, с места, »осече® Амалији Ивановној, како она а меље напразно,® а ништа не разуме да су бриге оди вбше ствар кастеланке а не управитељке отменог завода; а што се тиче читања романа, то је просто чак неучтивост, и она моли Амалију Ивановну да ућути. Ова плане, па, љута, напомену, да је она само »добра желео, к и да је она, „много врло добро желео,« а да њој »за квартир веч давно гелд не платили. к Катарина Ивановна је одмах „приклопи® рекавши, да она лаже кад каже да је „добра желао,« јер још јуче, док је покојник на столу лежао, она је за стан кињила. На то Амалија Ивановиа врло досадно напомену, да је она »те даме позивао, али те даме не дошли, зашто су те даме отмени, и не могу доћи к неотмена дама." Катарина Ивановна пак одмах »истакне <( то, да иошто је она бркљаица, онда не може ни да пресуђује о томе, шта је права племенитост и отменост. Амалија Ивановна не могаде поднети, еего одмах изјави да је њен »Фатер аус Берлин био много, много вашан човек, и рукама у џепове ишла, и све је тако чинила: пуф! пуф! к , па да би очигледније свог Фатера представила, Амалија Ивановна поскочи са столице, завуче обе своје руке у џепове, надме образе и стане пуштати устима неке неодређене звуке налик на пуФ-пуФ, док су се гласно смејали кућани, који су својим допадањем нарочито изазивали Амалију Ивановну, јер предосећаху сукоб. Али то већ није могла да издржи Катарина Ивановна, па без устезања, да сви чују, »откреше, "како Амалија Ивановна можда није никад оца ни имала, него да је она просто петроградска пијана Чухонка*), и да је извесно негде пређе била куварица, а можда и нешто горе. Амалија Ивановна поцрвене као рак и цикне, да то можда Катарина Ивановна в не имао Фатер никако, к а да је она имала Фатер аус Берлин, и да је тако дугачко капут носила, а све чинила: пуФ-пуФ-пуФ! а На то Катарина Ивановна с презрењем рече, да је њено порекло свима познато, и да је баш у овом похвалном листу штампаним словима назначено, да је њен отац пуковник; а да је отац Амалије Ивановне (ако је само икаквога оца имала) извесно какав петроградски Чухонац, који је млеко продавао; али је најпоузданије да оца није никако ни имала, јер се ни данас не зна њено презиме по оцу : Ивановна или Лудвиковна? На то се Амалија Ивановна сасвим разјари, па ударајући песницом по столу, стане да цичи, како је она Амал-Иван, а не Лудвиковна, да се њен Фатер »звала Јохан, и да је он пила бурмајстер, <( а да Фатер Катарине Ивановне »баш никад није пила бурмајстер. к Катарина Ивановна устане, па строго, и, по изгледу, мирним гласом (премда сва бледа и високо издижући груди), рече јој, да ако се само једанпут усуди да „у један ред стави свога отрцаног Фатерчића с њеним татицом, то ће јој она, Катарина Ивановна, збацити чепац с главе и ногама изгазити. к Кад то чу Катарина Ивановна, потрчи преко собе, вичући свом снагом, да је она газдарица, и да Катарина Ивановна »овај час исели из квартира; к затим полети да прикупи са стола сребрне кашичице. Диже се вика и бука; деца се

*) Мало погрдно имс за просте Фине и Лете.

расплакаше. Соња беше похитала да утишкава Катарину Ивановну; али кад Амалија Ивановна наједном повика нешто о жутоме билету, Катарина Ивановна одгурне Соњу, па се пусти за Амалијом Ивановном, да би испунила. своју претњу, односно чепца, одмах. У том тренутку врата се отворише, и на прагу се одједном појави Петар Петровић Лужин. Стајаше и строгим и пажљивим погледом посматраше целу дружину. Катарина Ивановна полете њему. III. — Петре Петровићу, завиче она, — заштитите ме бар ви ! Заповедите том глупом створењу да се не сме тако понашати према отменој, племенитој дами која је несрећна, јер зато има суд... ја ћу ићи самоме генералгубернатору... Тамо ће одговарати... Опомените се гостопримства мога оца, и заштитите сироте. — Молим, госпођо... Молим, молим, госпођо, брани се Петар Петровић, — вашег татицу, као што вам је познато, нисам имао част никако познавати... молим госпођо! (неко се гласно засмеја), а у ваше непрекидне распре са Амалијом Ивановиом ја нисам намеран улазити... Ја имам своје потребе... и желим да се, одмах, објасним с вашом пасторком, Софијом... Ивановном... Тако, чини ми се? Допустите да уђем... Петар Петровић заобиђе Катарину Ивановну па се упути супротном крају, где беше Соња. Катарана Ивановна како је стајала тако и оста, као громом погођена. Појмити није могла како се Петар Петровић могао одрећи пријатељства њеног татице. Кад је већ једном увртела себи у главу да су њих двојица били соихлебници, свето је веровала у то и сама. Изненадио је и тон Петра Петровића, делатан, сух чак пун и неке презриве претње. Па и сви остали некако се утишкаше, мало номало, кад се он појавио. Осим тога што овај „делатан и озбиљан к човек инако сувише оштро дисхармонира са овим друштвом, осим тога видело се, да је дошао ради неке вашне ствари, да га је, вероватно, ма какав необичан узрок могао довести у такво друштво, и да ће се, мора бити, сад нешто догодити, да ће нешто бити. Раскољњиков, који стајаше поред Соње, склони се да га пропусти; Петар Петровић, изгледа, није га ни опазио. Мало затим на прагу се указа и Лебезјатњиков; не уђе у собу, него и он с неком радозналошћу особитомЈ готово с дивљењем, заста; слушао је, али, чини се, да дуго нешто није могао да сх.вати. — Опростите, што вас, можда, прекидам, али ствар је доста озбиљна, рече Петар Петровић као свима, никоме посепце. — Чак и волим да буде пред публиком. Амалија Ивановна молим вас најпокорније, као газдарица стана обратите пажњу на мој разговор који ћу сад имати са Софијом Ивановном. СоФија Ивановна, окрете се он правце Соњи, која беше и пре тога уплашена и необично зачуђена, — са мог стола, у соби мога пријатеља, Андреје Семјоновића Лебезјатњикова, одмах после ваше посете, нестало ми је хартије од вредности од сто рубаља. Ако би нам ви могли знати, на неки начин, и казати нам где је сад тај папирни новац, то, дајем вам часну реч, и узимам све за сведоке, да ће се ствар на томе и и свршити. У противном пак случају бићу принуђен да се латим врло озбиљних мера, и тада.. одговарајте сами за себе... У соби завлада мртва тишина. Чак и расплакана деца ућуташе. Соња мртвачки бледа гледаше у Лужина. и ништа не могаше да одговори. Као да још није ни разумела шта је. Прође неколико секунада, — Па, шта је? запита Лужин гледајући у њу нетренимице. — Ја не знам... Ја ништа не знам... слабим гласом рече Соња напослетку. — Не? Не знате? понови Лужин, и још неколико секунада поћута. (Наставиће се).

СКРЕЂЕ 0Е ПАЖЊА. Костадин П. Христов^ Бугарин, родом из СоФије, прешао је у Србију 14. септембра т. г., у близини Цариброда. Ма да је извадио уредан пасопх у Софији , ипак није хтео редов-