Полицијски гласник

34

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 5

На тај начин по Гелтоновом предлогу притвореници ће се не само ФотограФисати, већ Ке им се узети и отисци прстију, па ће се на описан начин класиФиковати и увести у један албум. Тада се уиоређење једног новог отиска може ограничити на слике своје класе; понајире се изабере само каква значајнија тачка и тражи се по свима сликама, има ли која тако што, за тим се упоређују — и довољно је кратко време, па да се констатује, да ли нова слика већ постоји или не у збирци. Наравно да је за ово потребно мало вежбање, а можемо рећи, да ни обмане нису искључене, али ииак овај нови метод биће драгоцена допуна Вертилоновим антрометријским мерењима. Али тиме значај овога метода није ни у колико исцрпљен. У најновије време бави се Гелтон истраживањем, у колико се описани цртежи могу пренети с родитеља на потомке, а тако исто овај метод могао би послужити ради решења каквих других антрополошких и етнографских питања, — али несумњиво је да би од свега тога за нас било најважније питање о утврђењу идентичности с номоћу крвних мрља. То би одиста било од велике важности, кад би се код некога могло констатовати, да је он побегли кривац или често пута кажњавана личност, али ја сумњам, да би ствар могла бити од практичне вредностн. Ваља нам имати на уму само то, да се човек не може тражити једино по отиску нрстију, а кад се већ зна, где ће се неко тражити, у ком затвору, онда се неће ради агносцирања слати на дотично место отисак прста, већ ФотограФија тога човека или он сам. Осим тога побегли злочинац, који зна. да власти имају отисак његова прста, лако ће начинити ожиљак, расекавшп јагодицу или је замочити у киселину, те се тако отисак не може распознавати. И ако ће дакле ствар у дотичном правцу остати од подређене важности, ипак рад Дугласа Гелтона има неоцењиве вредности за доказивање идентичности код крвних трагова. Сваки криминални чиновник зна, како се често налазе отисци прстиЈу у просторијама, где се десила повреда или извршено убиство; сви ми видели смо много таквих отисака и у половини свих криминалних парница, за које чујемо, спомињу се крвави отисци прстију, ма да учиниоцу никад није била намера, да се крвљу упрља. Али што се то дешава, сасвим је појмљиво. Ми знамо из причања о многим злочииима, шта више из признања злочинаца, да су ови пред извршење злочина замишљали, да ће убиство извршити много лакше, но што је у ствари било кад су га извршивали. Они су вероватно мислили да ће бити довољан један убод или удар, иа да се жртва убије. Сад било то, да је удар у узбуђењу био слаб, било то, да исти није способан, да живот одмах угаси, жртва је била кадра, и ако смртно погођена, да остане кобна по учиниоца: да личе, да бежи, да се брани. Тако постају оне грозне борбе, чије се појединости виде на столу за секцирање и по којима се види да је убица, који је можда намеравао, да своју жртву једним јединим ударом обори, исту ударао и убадао, пошто је она већ одавно била мртва. У оваквој прилици је готово немогућно да учинилац не умрља своју руку и да крвавом руком не ухвати за жртву, какво оруђе и друге предмете. А и непосредно иза дела дешава се доста пута, да учипилац ириликом тражења скупоцених предмета или кад пица по помрчини, отвара и затвара врата и прозоре, хвата за судове, а то је приликом прања руку и т. д., оставља на свакојаким предметима отиске своје руке или појединих прстију или делова прстију. У прилог томе иде још и го, што је крв веома подесна за произвођење доста чистих и јасних отисака, пошто је густа и брзо се разнесе по топлој руци. И ако сад можемо објаснити што се тако сразмерно чесго налазе такви отисци, инак се морамо чудити, што тако значајна па ипак тако блиска идеја Дугласа Гелтона није раније уиотребљена. Али да би се одселе њоме што боље користили, у даном случају морају се такви трагови потражити и нацртати иа месту где је дело извршено. Тражење таквих трагова најтеже је у овом правцу, пошто су они већином ситни, састоје се из финих линија, и према томе врло их је тешко видети, куд и камо теже него ситне крвне капље, а за тим и због тога, што су ти отисци обично по скривеним местима. До душе такви отисци су без вредности не као трагови у опште — за потребни циљ, ако су прсти обрисани о нешто или притиснути на места с рапавом површином, дакле на хаљине, платно, нерендисано дрво, неравне метале, на места обрасла длаком или косом и т. д. Јасни и употребљиви отисци паћи ће се већттом:

на глатким, длаком необраслим деловима тела убијенога (на челу, образима, ћели, длановима и мипшцама и т. д.) Такви отисци могу се, по мом мишљењу, очувати са.мо, ако лекар дотично место коже брижљиво препарира и ако се иследиик побрине, да се отисак добро ФотограФује пре но што се кожа услед сушења набора. (Папиларне линије морају се ФотограФисати тако, да светлост буде јака са страна објекта). За тим такви отисци налазе се на употребљеним оруђима, н. пр. на држаљи од сикире, на дршци од ножа и т. д. Но том на глатком дрвету, дакле на намештају, на металним плочама, стакленим окнима и т. д. Нарочиту пажњу ваља обратити на извесна места на намештају, на доње делове даске од стола, на Фијоке, на она места где се оне извлаче, за тим на хартије, које је учинилац узимао у руку кад је тражио новаца и т. д.; исто тако важни су новчаници, књиге, у којима је могло бити штогод, што би учиниоца занимало. Кад се такви трагови нађу и опишу, тада је пре свега потребно, да лекар констатује, од кога је то дела човечјег тела. У већини случајева то се не може познати без огледа и тачних студија; али понеки пут може се одмах одредити и рећи: овај отисак је од четири прсга леве руке, од палца десие руке, од леве ноге и т. д. Кад се то може рећи, онда је много посла уштеђено, јер прво што ће се радити, то је, да се констатује, да ти отисци нису можда од убијенога. Он је могао, пошто је био повређен, ухватити се за рану а за тим за неки предмет, па чак и за сопствено тело. Многи од нас имали су прилике толико пута да нађу код убијенога подобар чуперак косе, коју је он сам себи ишчупао у забуни или ношто му је већ била мркнула свест, те тако се може десити то, да је он могао соиственом руком ухватити чврсго своје тело и тако начипити отисак. Свима нама нознато је од колике је важности, да се ово констатује, али ја ћу ту околност још више да осветлим једним криминалним случајем, о коме се у своје време много говорило. (Наставиће се). РЕЛИГИ03Н0 ЛУДИЛО Језовито недело, која је ту скоро извршено у једном холандском селу, где су сељаии покушавали у заблуди да из једног њиховог суграђанина истерају ђавола, изазвало је оншту пажњу на она мистичка стања узбуђености опште која, се крсте именом Религиозног лудила. Покушавало се, да се такви нојави и његове иоследице сматрају као излив јаке религиозно.сти; у ствари пак, ти су појави код појединаца последице њихове душевне растројености. А та растројеност почише онда кад се човек одваја од света и удубљује у етудију религиозних списа, при чему се виђају надземаљски појави и чују извесни надчулни гласови. Тада човека и нехотице спопада извесна врста лудила, јер замишља да га ђаволи гоне... И ако је данас религиозио лудило у Јеврони врло ретко, у ранија времена било је напротив врло често. Не иодлежи више никаквој сумњи, да су некадашњи мученици и свеци, који су живели по пустињама и завлачили се у пећине, или преживели век на каквом дрвету, патили од религиозног лудила. Нарочито је епидемичко било религиозно лудило у средини XIII. века у периоди хаџилука, када је стотинама хаџија полунагих, иутовало и пресецало Италију, Рајнске земље. Баварску и Чешку, који су, певајући црквене песме шибали се, док им крв из рана не би потекла. У XV. и XVI. веку религиозно лудило појавило се по женским манастирима у Француској, где су калуђерпце разним молитвама и испосништвом гледале да изгоне ђавола из себе. Али најбесније владало је религиозно лудило на концу XVII. века у Ланледоку међ Калвинима. По свима местима иојавише се пророци и пророчице, међу којима је било седмо и осмогодишњих дечака, који су сви колико их је било прорицали скоро пропаст света. Певали су псалме, преклињали небо, за милост и дражили масу, која је тако опијена била, да се голим рукама борила с Француским оружаним трупама и — побеђивала. И у доцнијем времену често су се дешавали случајеви овог епидемичног лудила али ипак не бејаху тако јаки, као у раније доба. Ну поједини случајеви и доцније били су често н грознији од ранијих. Тако је године 1805 лудачко дело мле-