Полицијски гласник

БРОЈ 9

А. Ј. На питање ваше о упражњавању механске радње у непрописној згради, видите наређење Г. Мин. Унутр. Дела од 19 марта 1887. године П№ 3199. М. М. 0 бесплатном лечењу грађана из тежачког реда од сиФилиса, постоји распис г. Мин. Унутр. дела од 31 марта 1887 год. С№ 1466. С. Р. Кривце по закону о мерама застаревају по § 396 кр. зак. пошто то није законом о мерама предвиђено. Видите о томе и распис Г. Мин. Народ. Привреде од 19 Фебруара 1887 године МБр. 69.

ШУЛЕ (СДИКА С А СЕЛ.А) Радоје Домановић — Треба га протерати, покварен је, лопов, разбојник ! Што се то трпи у нашој онштини ?! Докле ћемо. Треба, вала, тај Шуле за врат да нам узјаши! Оваке речи нису се само од једног домаћина у селу чуле у једној прилици. Сваки бољи домаћин имао је прилике да но сто пута ову познату песму отпева пред општинском судницом. — Е, вала је истина брука! — додају остали као дубоко замишљени и са неком врстом уздаха. — Па шта је сад опет урадио ?... — 0, брате, шта ће се с тим чудом ?!... иита кмет озбиљно, тупим гласом. — „Шта је урадио? Шта је урадио?!® како то питаш, брате?! Тако може и моја стрина да кметује. Не знаш Шула ?... Е није, вала, озидао нову чколу, но украо ПајиКу најбоље јагње... Е иа, брате, ако то тако иде, онда нек се зна, да радимо за тога Шула, па то ти је... Ја, чуди се човек: »Шта је урадио?! 8 —- цикну Никодије, један од најимућнијих у целој околини, а на крају говора нљуну срдито далеко од себе и баци штап на земљу. — А што га ниси ти протерао, кад си кметовао ?! Што миси кад знаш вако да причаш?! одврати кмет још љутитије. — Нисам, ниси га ти дао! — А ти си га лани бранио ! — Лани је био љуцки. — Љуцки што вама двојици није ништа ове две године украо, вели Пајић, али, брате, не може да се трпи више. Што је много, много!... — Онда да га протерамо, вели кмет. — Да га протерамо! чу се са свију страна. — Е, вала, знате шта је. То је пизма на мене. Сад кад служи код мене, онда ајд протеруј, а ко зна да л' је Пајићу он украо јагње. Ја нисам приметио да је где врднуо док је код мене, заузе се неки Никола код кога је Шуле служио. — Е, брате Никола, не може тако. Лани га брани Пајић, кад је код њега био, ономлани ја, а сад ти и тако од како ја знам тог Шула, он редом краде од свију. — А што баш да га почнете јурити сад прво кад је код мене — љути се Никола. И тако се мало, ио мало отвори читава свађа између грађана. Једни држе страну Николи, једни хоће Шула да протерају. Петнаест година је тако увек на дневном реду то Шулино гштање и никад да се оконча. Једиом су били озбиљио одлучили да се протера, на се покајали. Научили некако људи на њега, па то је све. А њега и не може човек да мрзи. Повисок, витак, главе омалене, шиљасте, на врх које је и лети и зими забачен Фесић, који, готово, више стоји на врату и затиљку. Испод Фесића стрчи у бичевима плава коса и неуредио пада по челу. Обрва готово и нема. С једне стране има нешто мало, а место друге је ожиљак. Изгорео је некако, кад је као мали нао на црепуљу. Испод тог крупног ожиљка, што захвата и чело с читава два ирста, сијају два зеленкасто-жута ока, покретљивија од магнетске игле. Вечито је насмејан и виде му се бели, као снег, зуби, о којима се причају читаве популарне бајке : »Гризе Шуле стакло зубима«, „Савије гвоз ка' прс' дебео" и т. д. Свађа у највећем јеку: — А, оћеш да браниш лопова? цичи Никодије. — Крао си с њим заједно, мрсак вам очин. У мало на да дође до гушања. Док тек тресну нешто, као да је пао човек с грма.

Сви се пренуше и окретоше, а то Шуле прескочио из Мијиног шљивара општински плот, па се зацерека и узе мигати раменима. — Ирескочи га?... — Ама зар прескочи по богу, брате?! Их, да зла брава, закон му његов! чуди се и Никодије. — Да бог сачува!... чуде се сви запрепашћено, а види се како се симпатије према Шулу повратише. Кад се већ довољно ишчудише, рећи ће кмет достојанствено, строго: — Оди-дер Шуле. Шуле ириљуби руке уз бутине, исправи главу и по војнички домаршира до кмета и салутира хитро, лако. — Е, мани га! шапћу једни. — Да не краде, убио га господ, вредео би Цариграда! доД а ЈУ други. — Е, бржи је од најбољег коња. — Каки коњ, ако не стигне зеца на брзац — убио ме Бог ! опет ће трећи. Сви га некако и с љубављу и са завишћу гледе. — Ти си, Шуле, украо ноћас Пајићево јагње и нојео га с Тозом и Кеном у Међицама, а кожу сте обесили о Маркову качару. Шуле се брзо окрете око себе, намигну на неке и накељи се мало, па се намрштено обрати Пајићу: — Ко ти је појео јагње, ча Павле? — Вала, Шуле, није ни министер, ни начелник, дошао у село да украде Пајићу јагње, но то се зна чија су посла! вели Пајић љутито. — Добро ча Иавле, кајаћеш се што ме нападаш вели Шуле, па се опет крадом накељи и намигну на неке. Многи су се и прибојавали Шула, јер њему тако дође, па дуне некуд у свет. Нема га по неколико месеци, па тек изненада траии у село. А сви су се више бојали кад није ту, него кад је међу њима. Држали су да много може: и хитар и млад (у ово време тек му је било двадесет и девет година). — Пајић чувао то јагње за госте. И таман сутра му долазе, а Шуле га покрцка с Тозом ! нашали се неко. Шуле се насмеја, али се брзо уозбиљи и намршти, па се прекрсти: — Нисам овога ми крста, не прекрстио се, а зна ча Никола да сам сву ноћ био код куће. — Је л' дебело, Шуле, закон му његов? А?... упита један и засмеја се. — Е, вала, мислим у сам се лој саздало, додаје други и намигну на Никодија, а главом показује Пајића. — Их, што је Шуле сладио ноћас ка бег, а Пајић нек гули проју. Сви прскоше у смеј, а и Шуле се савио од смеја и једва изговара: Нисам, бре, младости ми. — Дај му полић ракије нек иризна. Из меане преко улице донесе неко полић и пружи Шулу. — Немо' бре, мршти се као Шуле и гура га лактом, а овамо иљеште устима и прави такав израз, чим завара кмету очи, као да би хтео рећи: »Јао, дај де га овамо!" Кмет то приметио, иа му се допало: — Попи', попи', вели му. Шуле узе стакло, прекрсти се брзо неколико пута, номилова га, шкљоцну на њега зубима и обзину грлић два три пута, па га метну крај срца и узвикну: »злато моје! (< За тим стаде мигати раменима и ишчуђавати се: — Ух, колицно је веру му његову! Све да се поваља од смеја. — То јагњетина тера на жеђ! вичу многи. Опет се смеј разлеже, па и Пајић се насмеја, којн је дотле седео намрштен и пљуцкао од неке досаде. — Ајде, бре, Шуле, итар си, тркни дол до цркве, те зовни попа, вели кмет. Шуле подврисну, подскочи од земље читав метар и као муња јурну. Ирескочи као срндаћ врљике на црквеном забрану, затутња му земља нод ногама и разлеже се његов диван, јак глас, те одјекнуше брда: — Хај, да оам газда, К'о што немам пара... 11 ЈУШУЈУ УУЈУ ух!-,.