Полицијски гласник

ВРОЈ 10 и II

ПОЈШЦИЈСКИ РЛАСНИК

тпто из какве добре књиге. Тако је пролазио дан за даном, година за годином. »Када је Марта навршила четрнаест година, отупи у једну радњу где се ираве женски шешири, као ученица. Истина да сам тих година имао већ неку лену пару заштеђену, али хгео сам, да јој у своје време дам лепу спрему за удају, а сем тога морао сам мислити и на своје старе дане. Она је, дакле, морала да ради и зарађује. Наш мирни и задовољни живот није био нигата нарушен тиме. Моје дете није провело ни једнога сата свога слободнога времена без мене. Зими смо заједно посећивали позоришне представе, а лети смо чинили мање излете у околииу.« „Али пре три месеца наступи једна промена. У раденичким круговима пронесе се вест, да су у плану смањене раденичке награде, не само у нашој Фабрици, већ у свима већим радионицама целе вароши. И наравно, да није требало тако скрштених руку дочекати ту иромену, већ је требало бити спреман на борбу. Морао се одмах образовати комитет незадовољника, благајна њихова и т. д.« „Међу радепицима се образоваше две партије; екстремни и умерени, па, како сам ја до тада увек мирно живев, нисам имао ненријатеља ни на једној ни иа другој страни, изаберу ме обе стране за свога повереника и иредседпика. 8 „Када су дошли к мени, да ме известе о решењу скупштине, ја нисам хтео ни да чујем о томе испрва, али они умедоше добро да ударе на моју сујету, и ја се, стара будала, дадем наговорити.® * »За мене је насгао готово дивни живот, јер без мало свако вече сам проводио по скуповима, говорећи, слушајући или саветујући. И за то време, док сам ја, сујетна будала, радио за опште добро, дотле ми је украдено нешто најдраже наовоме свету: част мога детета. Када сам испуњавао дужности, да би стотинама других био задовољнији живот, тада сам заборавио на своју најсветију дужност: на бригу о добру свога детега. И сада оно лежи хладно и мирно, а ја — ја сам његов убица!« Стари човек клонуло спусти главу и сакри је у своје мршаве руке пуне жуљева. Овде нисам могао употребити баналне речи сажаљевања; чекао сам немо, док није прешао овога несрећника тај нови напад очајања. После те почивке диже он главу. »Драги господине," рече он немоћним гласом мени, »ипак сам преценио своју снагу. Немогуће ми је, да вам све сам испричам. Ево, 8 — и метну руку у џеп од капута, па ми даде једну савијену хартију из свога џепа — в то су последње речи моје кћери упућене мени. Оне ће вам боље рећи, како се то све десило, него што сам у стању ја то учинити." Ја узех хартију и почех читати са најдубљим сажаљењем те врсте, које су ми срце парале: „Драги и мили оче мој! Лутала сам улицама, док сам наишла на ову малу и мирну носластичарницу у једној забаченој улици. Поручила сам да ми се донесе табак хартије, мастило и перо, да бих написала своје прво и последње писмо теби. 0, оче мој, знам и сама да сам учинила грешку, али да ли сам ја заиста таква, каквом си ме ти назвао, јер ниси хтео да живиш под једним кровом са једном —? Та ми страховита реч непрестано још зуји у ушима и њен ће ме звук пратити све док не нађем вечити заборав у хладноме кориту реке." „Па ипак не, драги оче, ниси ти онај, који ме отера у смрт, већ он — он је то учинио. Па и да си ми ти опростио, и да си ме задржао код тебе, моје тело ваљда не би могло дуго истрајати, јер ми је душа већ умрла. била, умрла за навек." »А сада ћу ти, драги оче, све да испричам, па ћеш онда моћи пресудити, да ли заиста заслужујем ону страшну реч. 0, само да ниси ишао у те скупштине! Да није њих било, наш мирни живот не би био нарушен, ја не бих седела овде, нити бих била тако близу смрти.« »Ти си отишао на прву скупштину, и ја сам, с твојим допуштењем, примила позив једне своје другарице из радње, да заједно походимо позоришну представу." „Веома сам се зачудила и збунила, кад нам се при уласку у позориште придружише два млада господина, и ословише моју другарицу. Да се иисам бојала да ће ме исмејати, ја бих се била најрадије вратила кући. Уђосмо заједно у позориште; један са стране моје другарице, а други, који ми се представио као студент Шмит, поред мене. Последњи се, с времена на време,

трудио да ме забавља, но ја испочетка нисам на то ни обраћала пажњу. Али доцније су ме његове речи све више и више почеле интересовати. Говорио је са свим друкчије него оно мало младих људи, које сам ја до тада познавала. Глас му је имао тако мек и пријатан звук, а све што је говорио било је интересантно, а за мене тако нривлачно и пуно поуке. Ја сам још тако мало видела и знала о свету. А он је већ на далеко путовао. При том је у понашању био тако учтив, и то нежно учтив, да ме је заиста очарао. Са мном се јоги иико није тако опходио. То је вече прошло као у лету, те кад сам опет била у својој собици — ти се још ниси био вратио — морала сам сама себи признати, да ни једнога дана у животу нисам пријатније провела, до то вече. к »Другог вечера седео си ти код куће и причао си ми о вашим скупштинама, о вашим надама и т. д. Имала сам намеру, да те известим о своме новоме познанству. Али нисам умела да нађем прве речи, којима бих почела о томе предмету. Неки неодређени осећај у грудма говорио ми је, да ћеш се ти љутити и ца ме више никад иећеш нустити да сама изађем без тебе." »Обадва су се студента договорила с мојом другарицом, да идућега четвртка иосетимо заједно један концерат. Ја нисам на го пристала, и тврдо сам се била решила да ие идем. А када је дошло то вече у одређени четвртак, и ти си отишао од куће, у мени се појави неки неодољиви немир, те сам без икаква даља решавања узела шешир и огртач и већ сам била на путу ка Лајпцишкој улици. Чинило ми се, као да ме тера нека тајна сила.® „То ми је вече говорио господин Шмит не само о својим путовањима и студијама, већ и о мени. Причао ми је. како ме је видео једном на улици, па ме је пратио све до моје радње, где сам ја ушла. Од тада више није имао мира све док ме није упознао.« »0, како је то ласкало мојему самољубљу! Шта је за мене неискусну било привлачније до то, да сам се једноме тако финоме и образованоме господину толико допала.« »Нисмо се више тако ретко виђали, један пут, па и два пут недељно. Испочетка увек у друпггву с мојом другарицом и оним другим господином, а доцније смо се сами налазили. Посећивали смо позоришта, концерте, и живела сам као у сну. А давно сам већ била напустила намеру, да теби кажем о господину Шмиту. Господин је ПГ.мит увек био пун ритерске учтивости и никада ми није рекао ни једну неделикатну реч. 0, да сам само умела појмити ту његову поверљивост ирема мени, којом је тада моја душа била испуњена!" „Једнога вечера, када смо се враћали кући, говорио ми је о својој љубави. Како је умео да опише будућносг у рузкичастим бојама! Како ћеш се ти, драги оче, једнога дана изненадити, када он дође код нас и замоли те за моју руку! Наравно, да ће дотле проћи извесно време, јер прво мора да положи своје испите, а дотле нико не сме да зна о нашој љубави." „Ја сам се с тим иотпуно слагала, јер, кад он то начази тако за добро, шта сам имала ја да противуречим ?« »Када ме је први пут загрлио да ме пољуби, није ми ни на ум иадало, да се томе одупрем. Зар за меие није била његова љубав нека незаслужена срећа? Он није био само паметан и фини , већ је имао и племенито срце. Кад бих видео просјака, који моли за милостињу, он би му дао талир, читав талир. Зар сам ја могла и помислити, да је све то била добро смишљена игра, да су иланови, које је он кројио за нашу будућност, били пуке лажи, управо средства, да би ме преварио?« „Тада сам била још и сувише наивна, душа ми је била чџста и светла, иа да је и сам који анђео сишао с неба и рекао ми да ме он лаже, ја бих се тада могла на то само насмејати. Он је у мојим очима- био символ леноте и племенитости." „Како сам тада била срећна! Дотадањи сам живот сматрала као да је био невероватно нразан. Па ипак сам и тада била весела и срећна. Наравио, дотле још нисам познавгла срећу љубави. Па како је био леп живот! Целога сам дана могла скакутати и певати. Као на анђеоским крилима летела сам кроз живот. И никада нисам била тако добра и племенита. У мојим осећајима према њему није било ничега неплеменитога. А ти си био тако заузет тим вашим скупштинама, све су ти мисли биле управљене само на ваше планове, те ниси могао ни приметиги ту чудновату промену на мени. (( „А за тим дође оно страховито вече. Он ме је на једном концерту упознао са својом газдарицом. 'Га је жена, средњих