Полицијски гласник

ВРОЈ 24

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

191 "

Берлина, већ из мале вароши Нацена. Из тога је позоригата истеран због неуредности. Кад му је тако утврђено име, и када је изашла потерница, није дуго прошло, и лоиов би затворен и спроведен у ФранкФурт па Одри. На судскоме претресу, ја сам био као сведок. Шулце је био даровит човек и имао је пристојан положај у грађанству, али је са својих авантура запао најзад и у злочин. ВеК је био више пута кажњен због превара и крађа; сада је пак због крађе у железници био осуђен на више година робије. Од покраденога новца нађен је код њега већи део, три хиљаде и две стотине марака, и тај је новац враћен сточарскоме трговцу. Овај ми је из захвалности поклонио једну стотинарку, а за тим ме је повео собом у варош по каФанама, плаћајући свуда за мене. Томе је била последица, да сам ја изостао од касарне и при том јако весео вратио се у њу. За то сам добио три дана »Фијоке". Тако то иде у војничкоме животу. Нема руже без трња. II. У војсци ми се допаде много боље ио шта сам мислио, а и тајин ми је постао слађим. Тако ми се допало, да сам се решио, да ту и останем. Вио сам каплар, а могао сам да постанем и подоФицир, ако останем и на другом року. То и учиним. Када је прошло три године, одслужим ја још девет. После дванаестогодишње службе добијем отпуст из војске с правом на цивилну службу. Решим се, да се одам полицијској служби, јер сам осећао у себи сам неке способности за њу. Прво сам иостао обичан жандарм. Као такав служио сам две године и тако имадох прилике да се одликујем. Пронађоше моје способности у трагању и проналажењу најтајанственијих злочина, те постанем тајним полицајцем, а добијем и повишицу. Међутим сам се и оженио, и живео сам задовољно. Био је баш 5 јуни, мој дан рођења, и најлепши сунчани дан, када сам пре подне око десет сати шетао улицама. Тада видех пред Вагнеровим хотелом газду од хотела где разговара са једним странцем, човеком већ зреле старости. Пало ми је у очи његово лице, као да сам га пре дужега времена видео гдегод, ну како се у том моменту нисам могао да сетим, прођем их сасвим обично. Од оних пет, шест, који су у то доба јурени, и чији сам ја опис имао у глави, он није био. Сем тога, тога сам се дана налазио у расположењу свога рођен-дана, те сам тога лепога дана имао необично добро и лепо мишљење о свету и човечности. Четврт године доцније деси сеово: већ дуже времена не зна се, да ли у Немачкој, Холандији, Белгији, Енглеској, Француској ипи у Северној Америци или у коме другоме месту, —• правили су неки врло фини Фалсификатори руске рубље необично вешто. Тврђено је, да су боље биле прављене него праве руске новчанице. И у Берлину је било повише штета код банкара и трговаца тим лажним новчаницама. Ја добијем задатак, да трагам ту ствар и убрзо сазнам, да је тај човек непознати трговац, већ зреле старости, а на изглед улива велико поверење. Неко срећом исказа, да га је видео у рестоарацији Вагнеровога хотела; дакле изгледало је могућно, да је тамо и становао; то је било почетком јуна месеца. Одмах се упутим ка хотелу и разговарах са газдом. Господин Вагнер рече замишљено: »Сећам се једнога господина, који је пре једно три месеца становао код мене, а могућно је, да је то био баш тај човек, пошто је много наваљивао на мене, да му променим једну новчаницу од сто рубаља, што сам ја, на своју срећу, одбио.« »А како му је било име?" заиитам ја нестрпељиво. » Ја се тога не сећам овога тренутка. Али то је врло лако сазнати; треба само да загледамо у књигу страних путника.® »Је л' он становао код вас само тога пута ?" »Само тада. к »Дуже времена?" »Само неколико дана <( . Донеше књигу странаца. Газда преврте неколико листова уназад, прегледајући сва имена. За тим узвикпу : »Ево га! Ово је он! 5 јуна: Милер, трговац, Берлин." Он се у исти мах зацени од смеја. »Што вам је то тако комично?" упитам ја зачуђено. „Зато, што је то по свој нрилици лаашо име, под којим

се крије право име ФалсиФикаторово. У Берлину има хиљадама људи што се зову Милер, па баш и трговаца. Ништа згодније за швиндлера, који хоће да се сакрије, већ да се назове Милером, берлинским трговцем. И тако 5 јуна записа тај странац ово име у моју књигу.« »Молим вас опишите ми од прилике његову снољашњост, у колико се можете да сетите." Он то учини. Да, бесумње, то је био онај трговац зреле старости са енглеском брадом. в То је она стара шаљивчина", мислио сам ја. »Мој стари познаник! Наравно да је од тада остарио, као и сам што сам, а и брада му је са свим друкчија но пређе. Али сигурно тај исти човек; ја сам у то уверен; за то ми се и учинило његово лице познато, кад сам га видео пред хотелом.« »Тешко да ће моћи полиција да га ухвати«, мислио је хотелијер. »0 ипак", одговорим ја. »У најкраћем року имаћемо га. с< »Значи да се он зове заиста Милер?® »Не, зове се Шулце и велики је лопов ; већ је све могуће послове радио, ну ни један на часан начин.® »А како можете све то тако на један пут да тврдите?® „Ваша ме је књига путника упутила на прави траг. (< »То ми је мило! Желим вам срећу у даљем подузећу.

По моме обавештењу поче полиција енергично да трага. У брзо се сазнаде, да неки брат Аугуста Шулце-а станује у иредграђу Берлина. Тај је човек био пређе литограФ, и годинама се бавио у Русији и у Пољској; важио је као имућан човек, јер је живео од ренте и плаћао је приличну порезу на приход. Становао је у једној малој вили украј пута. Аугуст Шулце је био често у посети код њега, па и по читаве месеце, а за тим је опет био одсутан, ваљда на путу. Баш је у ово време био код свога брата, а и још један господин, који је изгледао као какав странац. Једно вече поседне полиција ту осумњичену вилу и уђе унутра. Ресултат је био, да су ФалсиФикатори ухваћени баш на самоме делу прављења лажних руских новчаница. Аугуста Шулце-а, његовога брата и трећега господина из њиховога савеза ухаисише, доведоше пред суд и подвргоше тешкој казни. Моје успешно трагање у овој важној ствари донесе ми ново унапређење у служби, поред повишице. Неко време после тога добијем и руски орден. Често су од користи таква стара позпанства. —» «• ♦ — » ОТАРА МАРКИЗА Један од најраФинираиијих лопова у Француској био је иознати Видок, а од најватренијих поштовалаца његових лоповлука и мајсторија био је президент париске полиције, коме је најзад пошло за руком, да покрене тога славиога лопова, да постане полицијским чиновником. Видок постаде страховит нолицајац, коме нису биле дорасле све варалице у Паризу са својим лукавствима и умешностима. Једнога се дана чуше неке тужбе нротиву Видока и његових агената, а иајцрње се тужила на Видока нека стара маркиза из Еаићоиг^ 81 Оегтат-а, тако, да се президент полиције већ носио мишљу да отпусти свога штићеника. Када чу Видок о предстојећем отпушгању, преобуче се као поменута стара маркиза и дође код президента полиције. Ту је изнео таке ужасне тужбе противу себе, да је президент, и не слутећи да пред њим стоји сам Видок, узвикнуо огорчено: »Овога ћу часа истерати из службе тога несрећника; хајдете са мном, госпођо маркизо, одвешћемо се ка Видоку хоћу лично, сам да га отпустим.® Президент полиције галантно пружи своју руку старој маркизи, отпрати је до кола, којима су се одвезли славноме Видоку. Успут је маркизи нешто позлило, поч-ела је страшно да кашље и најпосле доби несвестицу. У том незгодном положају, задржа президент кола, и готово однесе стару маркизу у једну апотеку. Ту се она опорави, и вожња ка Видоковом стану би продужена. Када су тамо приспели, упутише се обоје у кућу, и ту опет доби стара маркиза несвестицу. Сиротом президенту није остало ништа друго. веК да однесе стару маркизу иреко три басамака у Видоков стан.