Полицијски гласник

ВРОЈ 39

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

303

да именује. Управник додаде још да ће по свој прилици, у одсудном тренутку, Тропман се уплашити, али да је све до сада имао врло добар апетит. Тропман никако није тражио књига на читање. На нашем крају салона, неки су се шггали да ли се може поверовати тврђењима тога злочинца, који се показао архилажљивац. Понова се исприча убиство у свима појединостима; упита се шта Френолози веле о лубањи 'Гропмановој. И питање смртне казне би додирнуто... али разговор је био тром, препирало се хладно, без убеђења, понављајући општа места, и при најмањим поводу разговор се прекидао и тешко се започињао... Било је немогућно говорити о другој ствари но о догађају те ноћи, и то због нехотичног поштовања смрти, због поштовања тога створења људског које је било осуђено да је поднесе. Неодређен осећај узнемиреност и притискавао нас је. Никако нам није било дуго време; али та необјашњива нелагодност, то неспокојство које нас је прождирало, било је овога пута мучније но досада... изгледало је да се та ноћ неће никада свршити. Што се мене тиче, ја сам осећао само једну ствар, то је да немам права да се нађем на томе месту; да моје присуство не може бити оправдано никаквим психолошким и моралним обзирима. Г. Клод, после извесног одсуства, врати се к нама, и поче нам објашњавати како му је чувени Жид изклизнуо из руку, али како ипак не губи наду да ће га опет дочепати, ако је доиста жив. Одједном се зачу тешка хука точкова, и после неколико минута рекоше нам да је гилотина дошла. Ми тога часа истрчасмо на улицу, као да смо и журили да је што пре видимо. IV Пред тавничким вратима налазио се масиван и затворен Фургон, са запрегнута три коња; други Фургон, мали и низак, са два точка, имао је облик дугачког сандука, и ишао је нешто позади првога. (Тај фургон био је намењен, као што смо после сазнали, да прими лешину одмах после извршења и да је пренесе у гробље.) Више радника у кратким блузама било је око кола;један висок човек, са округлим шеширом и белом краватом, са лаким огртачем на рамену, нолугласно је издавао наредбе... То је био џелат. Све власти, Г. Клод, управник, официр са извезеном качкетом, измењаше неколико учтивих речи са њим. »Ах! господин Ендрик, добро вече, господин Ендриче" (његово право име било је Хајденрајх; био је Алсашанин.) Ми му се такође приближисмо, и за тренутак он поста предмет опште пажње. Начин којим се њему приступало јасно је говорио: »Ми вас не презиремо, јер ви сте важна личност." Неки ради р1из Ле сћгс, без сумње, руковаше се њим. Додуше рука му је била приметне белине и лепоте. Г. Ендрик био је простих манира, благ и учтив, не без неке патријархалне озбиљности. Видело се да је разумевао да ће те ноћи бити, после Тропмана, најинтересантнија особа за нас: први министар Тропманов. Радници отворише Фургон, извукоше разне делове који су сачињавали гилотину, и почеше је намештати на петнаест корака од тампичких врата. И тада се видело како се две лампе крећу при земљи у напред и у назад, осветљујући малим светлим круговима истесано камење калдрме. Ја погледах у мој часовник... тек је било дванаест и по. Ваздух је био још мрачнији и још хладнији. Било је већ прилично света, иза редова војника који су опкољавали трг, пред тамницом, дизао се дуг и неодређен жагор људских гласова. Приближих се војницима: они су били непомични, нешто збијени, и мало су пореметили симетрију равнања. Њихова лица нису изражавала другу ствар до досаду, ладну и резињирану досаду, пуну Стрпљивости. Сва лица која сам опазио под калпацима, војничке униФорме, тророги шешири и реденготи сержана, све главе радника у блузи, све је имало израз досаде, са неодређеним осмејком ишчекивања. Још даље, гомила се масама повијала и гурала; с времена на време, један јасан глас се одвајао: »Ој! Тропмане! ој! Ламбере! Није требао да пође!" Затим звиждања, гурања и свађе око места.

РеФрен једне циничне песме клизио је с уота на уста; одједном се подиже оштар смех који диже целу ларму и најзад неки неодређен жагор, као да се хиљаде гусака туку крилима брчкајући се у води. »Права ствар" још није била почела: нису се чули антидинастични крици које је сваки очекивао, ни олујско хујање Марсељанке. Ја се приближих гилотини која се лагано дизала. Један госаодин пријатнога лица, накудрављене косе, са малим шеширом сиве боје, неки адвокат, ако се не варам, био је сасвим готов и говорио је са жестином, дижући једноликим покретом десну руку са одвојеним кажипутом, дајући такт озго на ниже; при сваком покрету је потклецивао, као да је претоварен теретом својих убеђења. Хтео је доказати двојици господе, који су били поред њега, да Тропман није убица, него лудак. »Лудак! Ја ћу вам то доказати! Хајдете за мојим разлагањима, викао је он; његов покретач није било убиство, но сујета коју ћу ја радо назвати прекомерном!... Хајдете за мојим разлагањима..." Оба господина у капутима ишли су за његовим разлагањима; али, судећи по страху њихових лица, нису били убеђени. Радник који је склапао гилотину мерио га је од главе до пете са непрекривеним презирањем. Ја понова уђох у стан уиравников. (Наставиће се) ИЗВРШЕЊЕ СМРТНЕ КАЗНЕ У АМЕРИЦИ Као што је већ познато, убица председника републике Сједињених Држава Северне Америке, осуђен је на смрт. Чолгош — убица Мака Кенлија платиће главом за злочин, који се, по америчким законима, кажњава смрћу средством електрицитета. Чолгош је, у исти мах, и први анархистички злочинац. Који ће бити погубљен електричном струјом. Држимо, да ће и наше читаоце интересовати начин, којим се у Сједињеним Државама извршује казна над злочинцима, осуђеним на смрт. Има једно десетак година, како је, у име хуманости, овакав начин рустиФикације уведен с оне стране океана, али се одмах при првој екзекуцији, видело да страшно, вешање и сечење главе секиром или гилотином, иије тако страшно и грозно као смрт од електрицитета. На дан 6. августа (по н. кал.) 1890. изјутра, извршена је у Њу-јорку смртна казна над Уиљемом Кемлером, који беше убио своју љубазницу. Овај Кемлер беше први, над којим је смртна казна извршена по новом методу —■ т. ј. електрицитетом. Смртна пресуда беше му изречена још пре четрнаест месеца. Он је знао, да се ствар одуговлачила једино с тога, што су се адвокати, лекари, судије, електричари, па и сам конгрес свађали око тога, да ли да га вешају или да га убију електрицитетом. Најзад би решено, дасеупотреби електрицитет. Извршењу смртне казне присуствовало је двадесег и три лица — државних чиновника, лекара, адвоката, свештеника и новинара. Извршење смртне казне учинило је на све њих ужасан упечатак. Кад су увели Кемлера у собу, где ће га погубити био је миран и готово весео и расположен. Смејући се сео је на столицу, на којој ће свршити. Одмах га увезаше каишима за столицу, тако исто и ноге и руке. По том му и главу привезаше за столицу, тако да није могао ни мрднути. У побочној су соби били „џелати" електричари, који су само чекали на знак, па да приступе послу. И кад им јавише, да је све готово, »џелати« пустише струју; струјомер је у том тренутку показивао хиљаду волта. Кемлерово се тело страховито грчило — на лицу му беше израз ужасних мука. Чак и лекари не могаше да га гледају, већ окренуше главу на страну. У оној дубокој тишини чу се као неки шкргут зуба; из ужасно заталасаних груди оте се слаб уздах. Но после неколико секунада нестаде дрхтавице и тело се укочи. Надлежни лекар пустио је да струја дејствује још десет секунада, после чега нареди да се прекине и констатова, да је Кемлер већ мртав. И остали лекари рекоше то исто. Одрешише каише, Кемлерове се груди подигоше, С усана му се оте тежак уздах. У том истом тренутку тело му се поче опет грчити и трести. Лекар одмах нареди, да се опет пусти струја. Пуних петнаест секунада дејствовала је овога пута струја на осуђениково тело ; одједаред се подиже беличаста пара;