Полицијски гласник

406

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 52

Свуда, по мокром песку, виђаху се трагови стопа двеју личности ; на извесним местима страна окна беше изгажена ногама: убица се дуго морао борити са својом жртвом. Ускоро сазнадох, да убијени ЛеФевр беше опажен једне вечери у друштву неког младог човека, за кога говораху да беше оџачар. Посегивши разне крчмаре, беху се по том упутили ка Жоенвилу. ЛеФевр беше пијан, док, на против, његов друг изгледаше да је био потпуно присебан. У брзо сазнасмо и ко беше друг ЛеФетров. Звао се Корни, војиик у 51 пуку, а беше дошао на одсуство код својих родитеља, у Сен Морис, ради поправке здравља. Корни је одиста био по занату оџачар. Лефевр га беше одвео к себи, да му поправи камин. Два човека осташе заједно до мрака и према исказима сведока излазаше, да је Корни опио своју жртву, без сумње да би је лакше могао убити. Кад приспех код поштених родитеља Корнијевих - • оца и матере ■— изазвах дирљиву сцену, достављајући им, каква оптужба почиваше на њиховом сину. Сирота мајка беше пала у тако дубоко очајање, да ми, незнајући шта чини, призна све шта је знала, рекавши ми, да јој се син беше вратио око поноћи у жалосном стању, капут, који је носио, беше пран, ну при свем том се могаху још видети на рукавима велике мрље од крви. Најзад, Корни беше изговорио пред мајком једну Фразу, која је готово била исповест од његове стране: »Видех мало пре ЛеФевра, како паде у окно«. Ну, ваљало је наћи Корнија, што не беше баш лака ствар. Никад ми, ја и опет понављам, ниједан убица не зададе голико посла, као овај несретниковић. Пуних петнајест дана или и три недеље, не сећам се баш тачно, тражах по свима хотелима све Корни-е на свету, а Бог ће свети знати, да ли их још има! Једног дана, између осталих, доставише ми, да се Корни налази у једном хотелу у Велвилу. Изврших претрес ноћу и нађох гри лопова по занату. Собе им беху пуне сребрног асталског посуђа, разних накита, напуњених револвера и свег оног материјала потребног, право камприолеру, ну Корнија не беше ту! Кад већ не ухватисмо убицу, а оно бар три лопова изведосмо пред поротни суд. Другог дана донесоше ми војничке папире Корнијеве, које један директор позоришта беше нашао на булевару Севастопољском — на углу улице Риволи, — што нам даваше повода да држимо, да је Корни још у Паризу. Иаркет беше послао на све стране следећу окружницу. »Корни (Шарл-Теодор), убио је 14 ов. месеца човека ио имену ЛеФевра, трговца с тицама у в ЈотуШе-1е Роп1;-у к . Опис Корнијев. Стар 23 до 24 године, висок 1 т. 64 с. т. од прилике, дежмекаст, веома снажан, округлог и пуног лица, црне косе, малих црних бркова, округлих и црних очију, гадног лика; обучен у плаву блузу, какву обично носе сви покривачи кровова и оџачари, са нљоснатом каскетом кестенасте боје и ципелама на шнирање®. Опис овај би испослат свима меблираним хотелима у Паризу, свима паркетима нровинцијским и чудновата ствар, што ћу објаснити мало доцније — свима жандармеријским бригадама. При свем томе, не наиђосмо ни на какав траг несталога. Као и увек у сличном случају, новине пропраћаху иронично негативни резултат истраживања од стране полиције сигурности, да бејах просто енервиран, што и мој рад би пропраћен подругљивом Фразом : »Ухватиће га, неће!®

Бејах нросто већ изгубио и сан, гражећи још увек какво средство, помоћу кога би ухватио непроналазимог Корнија, кад, једне ноћи, сатрвен од умора, таман бејах нред зору мало заспао, један од инспектора пробуди ме са речима: — ШеФ може сићи, биће задовољан. Заиста, кад уђох у свој кабинет, наиђох на једног убогог ђавола, готово у ритама, који ми тужним гласом рече: — Ви ме тражите! Ево ме ! Зовем се Корни! Дође ми чисто да се захвалим овом несрећнику, који ми враћаше сан. — Шта сте радили, упитах га, од дана извршеног злочина'? — Био сам у Белгији, одговори Корни. Бејах се решио да отпутујем за Конго. Нису ме хтели примити, што немађах папира. Кад ми не остаде ништа више од оних неколико динара, што имађах, реших се да се вратим овамо и ја сам се вратио пешице! — До ђавола, где сте се хранили? — Сваког вечера, пријављивах се жандармерији као скитница; жандарми ми даваху супу, а спавао сам у апсани. На тај начин је овај човек, од Белгије до Париза, прошао кроз све жандармеријске бригаде, где беше изложен његов опис и нико га не беше познао! Ирема томе не треба се чудити, ако се какво лице, чији се опис налази у свакога, шета мирно по булевару, без да ико и помишља да га ухапси. — Приспео сам прошле ноћи, продужи Корни; одмах сам отишао к својој мајци, која ми рече: „Видела сам шеФа полиције сигурности; он није без милосрђа; све што би најбоље могао учинити, то је да одеш да се предаш 0 . С тога, ево ме! Процес Корнијеве кривице беше прост и истрага лака, пошто не одрицаше свој злочин. Првог дана само покуша, као што сам већ споменуо, да доказује да је убио трговца с тицама, да би избегао његове срамне предлоге, ну у брзо би принуђен да призна, да немаћаше ни речи од истине у овој ужасној клевети, и да је убио ЛеФевра једино за то, да би се дочепао његовог новчаника, у коме не беше више од 25 до 30 динара! Осудише га на смрт, ну и он се извуче од гилотине држим у неколико и мојим узроком. Изгледаше ми, да бих ја имао неке особите одговорности за смрт овог човека, који се драговољно предао, по савету своје матере — сироте жене, према којој имађах дубоког сажалења. Заиста јој сам бејах рекао, кад је дошла к мени: »Какав ће живот водити у будуће ваш син ? Лутаће по свету док га случај не преда у руке власти. Зар не би било боље да се одмах преда и измоли милост у поротника. За мене је то у неку руку било питање савести. То беше један једини случај у моме животу, ако се добро сећам, када се новинарима, који долажаху свако вече у полицију сигурности, — обратих молбом да образују једно мало удружење међу собом, које ће писати и делати у корист осуђенога на смрт. Најзад, како сам имао нријатеља међу ОФицирима у особљу Председника Републике, заинтересовах и њих за судбину Корнијеву. Било, благодарећи напорима свога веома одличног браниоца Г. Декори-а, који зададе себи много посла, да му спасе живот, било оном малом утицају с моје стране, — тек Корнију би милошћ^ замењена смргна казна вечитом робијом. Ово и опет доказује, да је чак и убицама од корисги имати протекције.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА На питање једног општиноког писара, одговарамо му следеће : I Оо § 8 40 грађанског законика, ако би умро јемац који није ручне залоге дао, нити је своја непокретна добра за јемство потписао, — онда

за три године престајв уговор на јемство. Рок овај од три године —- по нашем мишљењу треба рачунати од дана јемчеве смрти. Даље, по истом законском прогшсу, уз залогу ручну или неиокретних добара, траје обавеза на јемство још тридесет година ио смрти јемца. 0 11о § 841. грађанског законика: а други је начин којим се дуг обезбеђава, залога, која се

у томе састоји, кад дужник или аокретну своју ствар заиста као залогу иовериоцу иреда, или своје неиокретно добро ироиисаним иутем за дуг иотиише, или дуг на добро уаисати даде.» У конкретном случају, за који нас овај писар пита. треба видети: какав је текст облигације онога дужника чији је јемац у мро; па, ако је дужник погписао такву облигацију по