Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 13

убица, који беху оставили њихове носетнице, у ма коме било облику, поред лентиие; познати су ми случајеви, у којима су убице остављале лажне носетнице, као Пранцини посетницу Геслерову, - ну иикад се, лри истраживању једног злочинца, нисам задржавао код ових глупих ситница, о којима се прича у старим полициј ским р оманима. Овога пута није било тешко иогодити, ко је убица. Жртва је била покрађена, а келнера, који је поред исте остао до затварања радње, беше нестало. Ну, био је ђаволски посао пронаћи овог момка. Кренуше се агенти за разним траговима. Жом оде чак до Ж.еневе. За то време, убица се дао ухвагити V Константину. То не беше никакво велико дело, пошто наша вештина не имађаше никаквог удела у овом хапшењу. Ну, ииак је то била добра срећа, која се повраћаше. Најзад би ухваћен један убилац! Већ мало пре мога доласка у полицију сигурности, агенти г. Тејлора беху, са изванредном вештином, следовали стопама неког берберског момка, који потезима бријача ишара тело његове метресе. Али их је овај траг одвео до обала Сене, где овај никоговић беше дошао да се дави, Изигравши па тај начин, у последњем часу, полицију. У горњем је случају Росел, убица из улице Реј-Лисак, био много љубазпији, допустивши да се ухвати жив. —

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта УгричиК 2 У затвору нас је било свега двестапедесет људи, — број готово сталан. Једни су долазили, други су одуживалн своју казну и одлазили, трећи су умирали. И каквих ти људи ту није било? Ја мислим, да је свака губернија, свака страна Русије имала овде својих представника. Било је и странаца, било је неколико прогнаника чак и кавкаских брђана. Све се то делило ио степену злочина, и, разуме се, према броју година одређених за злочин. Може се узети, да није било таквог злочина, који пе би овде имао свога представника. Најглавппји део свега тамничнога становништва чинили су прогпанн робијаши грађанскога реда. То су били преступници, потиуно лишени свију сталешких лрава, комади одсечени од друштва, са жпгосаним лицем за вечпо сведочанство о н.иховоме искључењу. Њих су слали на рад за време од осам до дванаест година, па су их после разашиљали које-куда по сибирским срезовима као насељенике. Вило је престуиника и војенога реда, који нису губили своја сталешка права, као што је то уопште случај код руских војних осуђеничких чета. Они су овамо били слати на кратке рокове, по чијем су се нстеку враћали тамо, откуда су и дошли, у војнике, у сибирске пограничне батаљоне. Миоги су се од њих готово одмах враћали у тамницу за ионовљена тешка злочинства, али сад већ не на кратко време, него на двадесет година. Овај се ред називао »свагдашњим.« Али ови »свагдашњи« све још нису бивали потпуно лишавани свих својих сталешких права. Најзад је била још једна особита врста све самих страшних злочинаца, првенствено војених, у прилично великом броју. Она се назпвала „засебним одељењем. <( Из целе Русије су овамо шиљани преступници. Они су себе сами сматрали као вечне и рока својим радовима нису знали. По закону њима је требало- удвојити и утростручити радно време. Њих су држали у тамници све до открића најтежих робијашких послова у Сибиру. »Ваше је за времена, а наше док траје робије" — говорили су они осталим осуђеницима. Доцније сам слушао, да је овај ред укинут. Осим тога уништен је у иашој тврђави и грађански поредак, а заведена је само општа војено-осуђепичка чета. Ра-

зуме ое, да је у исто време с тиме измењена и управа. Ја, можда, овде описујем старину, ствари које су одавно прошле и сад их више нема... Давно је то већ било, и све ми сад изгледа као у сну. Сећам се, како сам ја ушао у затвор. Већ се смркавало, људи се враћали с рада, сиремали се за прегледање. Бркатп подофицир отворио ми је, најзад, врата за тај чудиовати дом, у коме сам требао ировести толико година, изнети толико и таквих осећања, о којима, да их нисам осетно у самој ствари, ја не бих могао имати чак ни ириближног иојма. На пример, ја не бих никад могао себи представити: шта има страшнога и тешкога у томе, што за свих десет годипа моје робије ни једанпут ни за тренутак пећу бити сам? На раду увек под надзором, код куће с две стотине другова и ни једаред, ни једаред - сам! Уосталом, зар сам се само на то имао навићи! Бпло је овде убилаца непромишљених ■и убилаца по занату, било је разбојиика и арамбаша разбојничких. Било је и простих крадљиваца и скитница, а било их је и таквих, за које је било тешко одлучити: зашто ли су н оии могли доћи овамо? А међутим сваки јеимао своју историју, тамну и тешку, као мамурлук од јучерашњег пијанства. 0 својој су нрошлости, уосталом, уопште говорили мало. нису волели приповедати, иего су, како је изгледало, настојавали, да и не мисле о њој. Познавао сам међу њима убилаца игга више тако веселих, тако никада незамишљених, да би се човек могао оикладити, да им савест никаданије ништа пребацивала. Ади је било и мрачиих лица, која су готово увек ћутала. Живот је свој, уопште, ретко ко причао, јер и радозналост није била у моди, некако није то било у обичају, није се примало. Ако се покадшто и деси, ал' и то ретко, да когод прича о неделима својим, слуша га други хладнокрвно и натмурено. Овде нико никога није могао да задиви. »Ми смо писмени људи! (< рекли би често с некаквим чудноватим самозадовољством. Сећам се, како је једном ириликом неки разбојник, у нијанству (на робији је покадшто било могуће и напити се), стао приповедати, како је заклао петогодишњег дечака, како га је сиочетка преварио играчком, одвео га негде у празну шупу, па га тамо и заклао. Цела одаја, која се дотле смејала његовим шалама, повика као један човек, и разбојник је морао да ућути; нису они повикали због негодовања, него зато, што о томе не треба говорити, јер нема смисла о томе говорити.

Узгред напомињем, да су ови људи одиста били иисмени и то не у преносном иего у буквалном смислу. Насигурно је више од половине њих умело читати и гшсати. На каквом другом месту, где се руски народ скупља у великим масама, издвојте ви гомилу од 250 људи, у којој би половина била писмена. Слушао сам доциијс, како је неко из сличних података стао изводити закључке, да писменост квари народ. То је погрешка: ту су сасвим други узроци, ма да се мора призиати, да писменост развија у народу самопоуздање. Али то никао није штетно. Сва су се одељења разликовала по оделу: у једних је половина блузе била мрка а друга сива, исто тако и на ианталонама је била једна ногавнца сива, а друга мрка. Једанпут, кад смо били на раду, дође осуђеницима девојка пгго продаје колаче, загледасе подужеу менеи ондасе наједаннут засмеја. — »Их, како је то ружно! иовика она, — нит је стигло сивог сукна, иит је стигло црног сукна !... (< Било их је п таквих, у којих је цела блуза била из чисто сивог сукна, али су само рукави били мрки. И глава се брија на разне начине: у једнпх јс половина главе била обријана уздуж., у других попреко. На први поглед се је могла опазити иека оштра, заједничка једнакост у целој овој чудноватој нородици; шта више, најкарактеристичније, најоригиналније личности, које су владале над осталима и нехотице, и опе су настојавале, да се слију у општи тон целе тамнице. Уопште узевши, \вдрам рећи, да су сви ови људи, са неким малим изузетком безгранично веселих људи, који су зато били од свнју презрени, били људи мргодни, завидљиви, страшно ташти, хвалисави, осетљиви и Формалисти у највећој мери. Подобност, да се ничему не чудиш, сма,трала се ту као највећа врлина. Сви су били као луди у питању : како да се понашају спољашње. Али се чесго и најохолије држање муњином брзином прометало у најмалодушније. Било је ту неколико одиста јаких људи; ти су били нрости и нису се претварали. Али, чудновата, ствар! међу овим истииски јаким природама било их је неколико сујетних до последње крајности, готово до болести. Уопште су овде сујета, сиољашност били иа првом месту. Већина је била покварена, и страшно ниска. Сплетке и оговарања нису престајала: то је био пакао, подземни мрак. Али нротиву унутрашњих закона и утврђених обичаја тамничких нико није смео да устане; сви су се покоравали. Било је и оштро истакнутих карактера, који су се тешко и с на-