Полицијски гласник

БРОЈ 12 и 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 10ј}

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић _ 11 Још у прво пб сахата, по моме доласку на рооију, он ме је пролазећи поред мене, потапкао по рамену, добродушно ми се смејући у очи. Нисам одмах могао да схватим, шта је то значило. Руски је говорио врло рђаво. Убрзо после тогаприђе он опет мени, па ме опет, смешеђи се, другарски удари по рамену. Затим опет и опет, и тако је трајало три дана. То је значило с његове стране, како сам нагађао, а како сам доцније и дознао, да је њему мене жао, да он осећа, како је мени тешко упознати се са затвором, хоће да ми покаже своје прпјатељство, да ме охрабри и да ме увери о својој заштити. Добри и безазлени Нура ! Дагестанских Татара било је троје и сви су били рођена браћа. Двојица су били већ иостарији, али трећи, Алеј, имао је свега двадесет и две године, а по изгледу био је још млађи. Његово место на даскама било је поред мене. Његово лепо, искрено, паметно и у исти мах добродушно-наивно лице, одмах чим га видех, привукло је моје срце, и било ми је баш мило, што ми је њега судба одредила, а не ког другог, за суседа. Сва његова душа исписала се на његовом лепом, могу рећи, дивном лицу. Смешење му је било тако искрено, тако детињски невино, велике црне очи, биле су тако меке, тако љупке, да сам увек осећао особито задовољство, чак лакше ми је било у тузи и муци, гледећи на њега. Не преувеличавам. Код куће његов старији брат (имао јепеторицу старије браће; она друга два, отишла у некакав завод) заповеди му једном, да узме анџар и да седне на коња, да би заједно одјахали у некакву експедицију. Поштовање старијих у породица брђанских, тако је велико, да он није не само смео, него није чак ни помислио да упита, куда ће. А они нису ни сматрали за потребно да му кажу. Ишли су да пљачкају, да причекају на путу богатог јерменског трговца, па да му отму што има. Тако и буде: покољу пратњу, утуку Јерменина, и отму му робу. Али се ствар открије: сву шесторицу ухвате, судише им, доказаше, истукоше и послаше у Сибир, на робију. Цела, милост, што је суд учинио за Алеја, била је та, што су му смањили рок; послали су га на четири године. Браћа су га врло волела, а, готово, љубав је била више очинска, него братска. Он им је био утеха на робији, а они су се, иначе натмурени и тужни, увек смешили гледећи га, па кад би почели да говоре с њиме (а говорили су с њиме врло мало, као да су га нешто сматрали још за дете, с којим човек не може ништа озбиљно да говори), сурова њихна лица разведрила би се, те сам увек мислио, да с њиме говоре о нечем шаљивом, детињском; бар су се увек згледали и добродушно се смешили, слушајући његов одговор. А он, опет, готово није смео с њима да почне разговор: толико

их је поштовао. Тешко човек може да замисли, како је могао тај човек да сачува за све време своје робије онако меко срце, како је могао да развије онако строго поштење, онаку душевност, симпатичност, да не огруби, да се не поквари. Иначе, била је то јака и чврста природа и поред све видљиве мекости. Доцније сам га упознао добро. Био је невин као чисто девојче, и ма чији гадан, цинички, прљав или неправедан, насилни поступак у затвору палио је огањ негодовања у његовим дивним очима, које су од тога постајале још дивније. Али је избегавао свађу и кавгу, ма да није био од оних, који би пустили да их вређају некажњено, а умео је себе бранити. Али, ни с ким није био у завади: сви су га волели и сви су с њиме били добри. Спочетка је био према мени само учтив. Мало по мало, почео сам се пуштати с њиме у разговор; за неколико је месеци научио лепо руски да говори, што његова браћа нису успела за све време робије. Увидео сам, да је то необично наметан дечко, необично скроман и деликатаи, па чак и већ веома мислен. Уопште, да кажем унапред: ја не сматрам Алеја ни мало као обично створење и сећам се на познанство с њиме као на једно од најлепших познанстава у моме животу. Има карактера од природе толико лепих, толико Богом одарених, да вам чак и сама помисао на то, да се они могу кадгод изменити на горе, изгледа немогућа. За њих сте ви увек мирни. Ја сам и сад миран за Алеја. — Где ли је он сад? Једном, већ доста дуго после мога доласка у затвор, лежао сам на постељи и мислио сам о нечем веома суморном. Алеј, свагда вредан и увек у послу, тај пут ништа није радио, ма да је било још рано за спавање. Али је у то време био је њихов мухамедански празник, те нису радили. Он је лежао, метнуо руке под главу, па је такође о нечем премишљао. Одједном ме упита: — Шта, теби је сад веома тешко? Погледам га радознало и мени се учинило чудно то брзо, изненадно иитање код Алеја, који је био увек деликатан, увек разборит, увек иаметан срцем; али кад погледах пажљивије, на лицу му видех толико туге, толико иатње због сећања, да сам одмах иронашао, да је њему самоме било врло тешко и то баш у овоме тренутку. Казао сам му, шта сам мислио. Он уздахне и тужно се насмеши. Волео сам његов осмејак, свагда нежан и срдачан. Осим тога, смешећи се, показао би два реда бисерних зуба, чијој би лепоти могла да нозавиди прва лепотица у свету. — Је ли, Алеју, ти си сад сигурно мислио о томе, како у вас, у Дагестану, светкују овај празник? Мора да је тамо лепо. — Лепо, одговори он одушевљено, а очи му се заблисташе. — А откуд ти знаш, да сам ја о томе мислио? — Како да не знам? Дакле лепше је тамо, него овде? — 0, зашто ти то говориш !... — Мора бити, да је у вас сад све у цвету, прави рај ? — О-ох, та не говори, боље не говори!

Био је у силном узбуђењу. —- Слушај, Аљеју, јеси ли имао сестру? — Имао сам, а што питаш? — Мора бити, да је лепотица, ако личи на тебе. — Ш га на мене! Она је таква лепотица, да је нема лепше у свем Дагестану. Ах, каква је лепотица моја сестра! Такву ниси никад видео! И мати ми је била лепотица. —• А је ли те мајка волела? — Ах! Шта ти говориш! Мора да је сада умрла од туге за мном. Био сам јој најмилији син. Волела је мене више од сестре, више од свију... Она ми је данас у сну долазила и плакала надамном. Ту заћута, и то вече не рече више ни речи. Али од то доба тражио је сваки пут да се разговара са мном, ма да, — из поштовања, штога је не знам откуд осећао ирема мени, — није никада сам почињао ирви разговор. Зато се веома радовао, кад бих му се ја обратио. Распитивао сам га о Кавказу, о његовом ранијем животу. Браћа му нису бранила, да самном говори, а било им је то чак и мило. Па и они, видећи, да ја све више и више волим Алеја, постали су према мени куд и камо љубазнији. Алеј ми је помагао на раду, услуживао ме је, чиме је могао у казамату и видело се, да му је било веома пријатно, да ми ма чиме олакша и угоди, а у том старању око угађања иије било ни најмање понизности или циљања на какву год коридт, него топло пријатељско осећање, које он већ није ни крио од мене. Између осталог, он је имао много механичких подобности; лепо је научио да шије рубље, да крпи ципеле, а доцније је научио, колико је могао, и столарски занат. Браћа су га хвалила и поносила се њиме. •—• Слушај, Алеју, рекох му једном приликом — зашто ти не изучиш да читаш и пишеш руски? Знаш ли, колико ти то може користити овде, у Сибиру, доцније? — Радо бих ја то. Али ко ће да ме научи? — Зар је мало овде писмених људи? Ако хоћеш, научићу те ја? — Ах, научи ме, молим те! и он се чак подиже мало на постељи, те с молбом склопи и руке, гледајући на мене. Сутрашњега вечера дадосмо се на посао. Имао сам руски превод Новога Завета књига што није била забрањена у затвору. Без азбуке, једино по тој књизи, Алеј је за неколико недеља научио одлично писати. За три месеца већ је потпуно разумео књишки језик. Учио је с жаром, страсно. Један пут, прочитали смо заједно целу Проиовед на гори. Оназио сам, да је нека места у њој изговарао као с неким особитим осећањем. Ја га упитах, да ли му се допада то, што је прочитао ? Он брзо погледа, а румен му обли лице. — Ах, да ! одговори он, — да! Исус је свети пророк, Исус је говорио Божје речи. Како је то лепо! — Шта ти се највише допада? — Оно, где Он вели: »нраштај, љуби, не вређај, воли и непријатеље. Ах, како лепо Он говори! (Наотавиће ое)