Полицијски гласник

СТРАНА 158

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20 и 21

мора. Она свога мужа и сувише воли, а он јој прати сваки корак. После телеФонскога обавештења би у отвореним колима одвезена куЈш Масима. Мјж је кнегињин најстарији син седога кнеза Дон Камила Масимо.

Бриљантска дугмета. Госнодин Л. —• из извесиих обзира не износи му се име — проживео је ире кратког времена неколико врло брижних дана. Само једноме случају има да захвали, те није постао злочинцем. »Драги докторе«, рече тај господин прошле суботе једноме своме пријатељу, „ја бих те молио да ми учиниш једну доброту". »Молим те, само ако ми је могућно — — — 8 Докторово селице уозбиљи, као да очекиваше Бог зна шта. »Сутра морам да носетим једно друштво, иа бих те молио, да ми нозајмиш на један дан своја бриљантска дугмета. Ја знам, да је моја молба у неколико незгодна, али у тој посети морам да будем импозантан по могућности, па много зависи од тога. У осталом можеш бити сигуран, да ће ти накит бити прекосутра враћен у истоместању, у каквомеми га предаш 1 '. Лице докторово разведри се опет. „Хоћеш дугмета! Молим те, брате ! С драге воље! (( и тако се растадоше. У понедељак пре подне дошао је г. Л. скоро до очајања. Десило му се нешто страшно : Једно од драгоцених дугмета било је изгубљено. Он потрчи у локал, где је провео ту тајанствену ноћ и претури сваки кут, али узалуд, дугмета нигде не беше. Господин Л. нроведе три мучна сата, тражећи дугме по своме стану, ну сва мука остаде залудна. Шта да се ради?! Ново бриљантско дугме да купи? А где су паре? Да јави то доктору ? Ну на то се господин Л. није могао одлучити. Намршти чело, не би ли се чега сетио, што би га извукло из овако критичне ситуације, кад му нешто тихо као да пришапта: »Има само једно средотво. Њиме ћеш постати злочинац, али није твоја кривица, јер си ти противу своје воље изгубио дугме. Дакле не остаје ти ништа друго, до да замениш друго дугме лажним каменом. Доктор ваљда неће ништа приметити«. Што речено, то и учињено. Господину Л. пође за руком, да нађе лажно дугме, које је било са свим једнако са докторовим, оригиналним, те тако могаде по подне да врати доктору целу гарнитуру. „Срдачно хвала; драги докторе! Као што видиш ништа није нестало!« рече господин Л. са пуно страха. „Напослетку то и не би био велики малер. примети доктор, добродушно смејући се; „пошто смо добри пријатељи, ја ћу ти нешто поверити: Гарнитура и није од драгог камења!« Господин Л. неколико минута не умеде рећи ни једне речи.

Изванредни нретрес но делу убиства. Ових дана је био такав један изванредан случај претреса по делу убиства пред Литишким судом. Жена, Филомена Јусден, била је оптужена за убиство свога мужа, трговца; то је дело учинила осам дана по свадби. Она је била иовише година његова љубазница, и имала је довољно разлога да се тужи на тежак живот са њиме. На дан убиства дође он пијан кући у вече и свађао се с њом. За тим рече, да га изјутра рано иробуди. Она одговори: „Нећеш више видети бела дана. Ја ћу те убити!« Он се насмеја и заспа. Она метну под јастук велики нож, па се за тим пола сата молила Богу, да је не ириморава да изврши убиство, али небески јој гласи заповедаху, да то учини, као што је она причала. Она му нресече гркљан и сиђе доле код газдарице, те јој рече, мирно : »Ја сам убила зликовца, надам се". Позваше полицију и лекаре, ну он беше мртав, а она изјави, да је задовољна. пошто је он био зликовац. Пред судом је остала при томе, да је слушала божаиску заповест. Бранилац је наглашавао ово као редак случај самохипнозе и суд ослободи убицу. Она паде на колена и узвикиу: »Бог је руководио мојим ножем, па ме је и сада спасао".

Драма у лудници. Из Петрограда иишу: У лудници Николаја чудотворца у Петрограду, дају се сваких петнаест дана позорипше представе, на којима суделују само болесници из тога завода. Том устаиовом пружа се несрећницима разгаљење, које им добро долази; како тешки болесници нису присутни, до сада није било никаквих непогодних случајева. Прве редове седишта заузимају увек лекари и чиновнички персонал луднице. Последње вече позоришио било је трагедија врло раздражљнве природе. Међу душевним бблесницима у иублици био је и некадањи надзорник Сабатјев; кад је управник луднице д-р РеФорматски, ишао на бину, приближи му се са свим Сабатјев, диже руку, и са речима: »То ти је, што овде држиш здраве људе!" удари лекара два пут но глави неким тврдим иредметом. Обливеи крвл^у паде д-р РеФорматски и би изнесен из сале. Страшна је сцена следовала трагичпоме случају. Сав персонал и послуга бише употребљени, да одведу болеснике у њихове одаје. -Све је лармало, дерало се и лупало за то време. Представа је одмах обустављена, завеса пала. Атентатор се више нута обраћао на унравника безразложном молбом, да га отпусти из завода, пошто је потпуно здрав. Кад су га неколико снажних чувара ухватили после његова крвава недела, Сабатјев је изгледао умирен. Као разлог томе делу навео је лудак ту околност, што му д-р РеФорматски није давао уз котлет краставаца, и уз харинге кромпира, те му је због тога и иначе рђава порција била мања. Д-р РеФорматски је добио две тешке ране на глави и поремећен му је мозак. Живот му је у највећој онасности. Превео Доб. В. Б.

— Па добро, Лука Кузмић, ђаво те однео, нека ти и тако буде. — За некога сам Лука Кузмић, а за тебе сам чича. — Ех, па ђаво те однео и са чичом, не вреди пи говорити. А нешто сам лепо хтео да кажем. Али, браћо, ево како се то десило, да нисам дуго живио у Москви; тамо су ме напослетку обдарили са петнаест кнута, па онда отерали оданде. Ето ја... — А зашто ли су то отерали ? прекиде га један, који је пажљиво пратио прииоветку. —■ Па не иди у карантин, не пиј чепове, не чини будалаштине... зато, што ми није пошло за руком, браћо, да се редовним нутем обогатим у Москви. А веома, веома, веома сам желео, да постанем богатим. И већ ми се то толико хтело, да просто не знам, како и да кажем. Многи се засмејаше. Скуратов је, очевидно, био један од добровољних шалзивчина или, боље речено,

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДНА ДЕЛА Наиисло Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић — 16 — Заурликао! с прекором проговори један осуђеник, кога се, уосталом, то нимало није тицало. — Једна је несма била у вука, па и њу једну примио, туљанин*) један! примети други, од оних намрштених, малоруским изговором. — Па добро, рецимо, да сам ја туљанин, брзо одврати Скуратов, — али ви сте се у вашој Полтави давили ваљушцима. — Лажеш ! А шта си ми ти јео ! Опанком си чорбу кусао. — А сад баш као да га ђаво храни топовским куглама, додаде трећи.

*) Становник вароши Туле.

— Ја и јесам, браћо, у самој ствари разнежен човек, одговори, лако уздахнувши, Скуратов, као кајући се због своје разнежености и обраћајући се свима уопште и никоме нарочито, — од најранијега детињства сам био разнежен сувим шљивама и пруским земичкама (т. ј. однегован. Скуратов је нарочито извртао речи); моја рођена браћа имају још и сад у Москви свој дућан, на главноме тргу тргују ветром, то су богати трговци. — А чиме си трговао ти ? — Та и ми смо се наразне начине упуштали у посао. Ето тада сам, браћо, и добио прве две стотине... — Да није рубаља? прихвати један радозналац, који шта више уздрхта, кад је чуо за такав новац. — Не, драги човече, не рубаља, него батина. Луко, ај Луко! — Некоме сам Лука, а теби сам Лука Кузмић, нехотице се одазва малени и мршави робијашчић, са шиљатим носићем.