Полицијски гласник

СТРАНА 206

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 26 и 27

сање; ама, каорекаоби, нисам ја то, што ви мислите: ја их имам „шесторо" на души ! Али свршава тиме, што се ипак смири. Само се покадшто теши, сећајући се свога јуначкога полета, своје теревенке, што је једном била у његовом животу, кад је био »очајник,« и веома воли, само ако се нађе каква лудица, да се са особитом важношћу пред њиме размеће, да се хвалише и прича му своја славна дела, не одајући, уосталом, ни најмањега знака, као да се њему самоме хоће да прича. Ето, као да би хтео рећи, какав сам ја био човек ! И са каквим се Финесама чува та самољубива обазривост, како тромо немарна бива покадшто таква приповетка, као да се не удешава нарочито ! Каква се изучена, бирана гиздавост јавља у тону, у свакој речди приповедачевој. Па где се то овај све тако изучио ? * Једиом у те прве дане, лежећи једног дугог вечера узалудно и тужио на постељи, саслушао сам једну од таквих прича и, немајући искуства, сматрао сам приповедача као некаквог колосалног, ужасног злочинца, као нечувен, гвозден карактер, и то онда, кад сам се у исто време мал те не потсмевао Петрову. Тема је причања била, како је он, Лука Кузмић, ни ради чега другога, него једино из, чисто свога задовољства издужио једнога .мајора. Тај Лука Кузмић, био. је онај исти мали, мршави, оштра носића млађани робијашчић из нашега казамата, Малорус, о којем сам једном приликом већ спом.ињао. Он је у самој ствари био Рус, а само се родио на југу, како изгледа, као спахијски слуга. У њему је одиста било нешто оштро, охоло : „мала гица, али оштре канџе. с< Али осуђеници инсгиктивно проникну у језгро човечије. Њега су веома мало уважавали или, како говоре на робији, »веома су му мало уважавали.« Био јеужасно оамољубив. Тога је вечера седео на постељи и шио кошуљу. Шивење рубл>а био му је занат. Поред њега је седео туп и ограничен момак, али добар и пријатан, снажан и висок. његов сусед по постељи, осуђеник Кобиљин. Лукица се, као сусед, често с њиме свађао и уопште понашао се према њему с висине, подругљиво и деспотски, што Кобиљин, по својој простодушности, већином није ни опажао. Плео је вунену чарапу и равнодушно слушао Лукицу. Овај је причао доста гласно и јасно. Хтело му се, да га сви чују, ма да се. напротив, старао да изгледа, као да прича самом Кобиљину. — Онда су ме, брате, прогањали из нашега места, — отпоче он, бодуцкајући лагано иглом, — у Ч-в, знаш, због скитње. — А кад то, јели одавно? упита Кобиљин. — Па, ето, кад сазри пасуљ — биће друга година. Дакле, кад смо приспели у К-в, метуше ме ту на кратко време у тамницу. Гледам ја: седе са мном њих дванаест људи, све Малоруси, високи, здрави, снажни, као бикови. Али беху тако кротки : храна рђава; над њима вршља неки мајор, како је његовој милости угодно. Седим ја тако један дан, седим други; видим, да су ови људи кукавице. Ама зашто ви, кажем им, попуштате таквоме глупаку?

— Па хајде ти сам с њиме проговори! чак ми се подсмевају. Ја ћутим. А што је ту био један смешан Малорус, браћо, додаде он наједанпут, остављајући Кобиљина и обраћајући се свима уопште. — Причао је, како су му на суду судили, и како је са судом разговарао, а при том се залива сузама; оотала су му, вели, код куће деца и жена А овамо је био претерано велики, сед, дебео. »Ја му, вели, кажем: нисам крив! А он, ђавољи син, све пише, све пише. Ну, кажем у себи, да хоћеш да цркнеш, ја бих се зарадовао!... А он све пише, пише, пише... Ту је и пропала моја глава!" — Дај-дер, Васо, Богати, кончић; ови робијашки су трули. — Ови су с пијаце, одговри Васа, пружајући му конац. — Наши су бољи. Пре неки дан посласмо Невалида*) и код какве ли он тамо жентурине пазари, не знам ! настављао је Лукица, удевајући конац према светлости. — Код Куме, сигурно. — Сигурно код куме. — Па шта је било, како се свргаило с мајором? упита потпуно расејани Кобиљин. Само је то и требало Лукици. Али он ипак не настави одмах своју причу, чак као да није ни поклањао пажње Кобиљину. Сасвим мирно расправи конце, спокојио и лењиво прекрсти пода се ноге и тек онда, најзад, проговори: — Напослетку узбуним ја своје Малорусе, они потражише мајора. А ја сам још с јутра узајмио од суседа ножић, узео сам га и сакрио, разуме се, за сваки случај. Мајор се разјарио. Иде. Ну, велим, не бојте се, Малоруси ! А они већ престали да дишу од страха, па се само тресу ! Мајор дотрча; био је гшјан. „Ко је то овде ! Шта је то овде! Ја сам цар, ја Бог!« Како он рече : »ја сам цар, ја Бог, к ја се издвојим и ступим напред, настави Лукица, — нож ми је био у рукаву. — Не, велим ја, ваше високоблагородство, а све се примичем ближе и ближе, не, а како би то и могло бити, ваше високоблагородство, кажем ја. да сте ви код нас цар, па чак и Бог? — А, дакле то си ти, дакле то си ти, продера се мајор, —• бунтовниче! —■ Не. велим, (а све идем ближе и ближе), не, велим, ваше високоблагородство, али, као што је можда и вама самоме познато, Бог је наш, који је свемогућан и свуда и на сваком месту, једини Бог, кажем ја. А и наш цар је једини, над свима нама самим Богом постављени. Он је, ваше високоблагородство, велим, монарх. А ви сте кажем ја, ваше високоблагородство, само још мајор — старешина наш, ваше високоблагородство, царском милошћу, велим и својим заслугама. — Како, како, како, како ! Само је какотао мајор, не може да говори, све се гуши. Веома се био зачудио. — Та ево како, кажежем ја; па се наједанпут бацим на њега, па му сјурим цео целцати нож баш у трбух. Врзо се збило.

*) Народии израз, невалид у место инвалид. Пр.

Он се скотрља, и само праћакну ногама. Ја бацим нож. — Погледајте, кажем, Малоруси; подигните га сада!

Овде ћу већ мало да одступим. На несрећу, такви изрази: »ја сам цар, ја Бог (( и много других, овоме сличних, били су у великој употреби у старо време међу многим старешинама. Ваља, уосталом признати да таквих старешнна бива већ све мање, а можда их је и сасвим нестало. Напомињем такође, да су се особито истицали таквим изразима, иволели се истицати, већи делом старешине, који су и сами изишли из нижих чинова. Официрски чин као да преокреће сву њихову унутрашњост, а заједно с тим и главу. Стењући дуго под патњама и прешавши све ступњеве почињености, виде се они наједанпут као официри, старешине, благородни, и, ненавикнути, у првој опијености претерују са схваI тањем своје моћи и значаја; разуме се, то ' само према потчињеним им нижим чиноновима. А пред вишима, као и пре тога, ропски пузе сасвим без икакве потребе, што је непријатно чак и многим старешинама. Понеке ропске душице шта више са неком особитом дирљивом скрушеношћу похитају да изјаве пред својим вишим старешинама, да су они и сами постали из нижих чинова, па ма да су и оФицири опет ое »увек сећају свога места ® Али према нижим чиновима направили су се они мал те не неограниченим заповедницима. До душе, данас ће се једва наћи таквих, па се можда неће наћи никакав, који би се продерао: »ја сам цар, ја Бог." Ну, и поред тога, ја ипак напомињем, да ништа тако не узбуњуј е осуђенике, нити уопште све ниже чинове, као ето такви изрази њпхових старешина. Та дрскост самовеличања, то претерано мишљење о својој некажњивости рађа мржњу и у најгхокорнијем човеку и изводи га из последњега стрпљења. На срећу, све је то сада готово ишчезло, па чак и у старије време су власти оштро пазиле на такве иоступке. За неколике такве примере и ја знам. Па и уопште буни иотчињене сваки немар с више страна, свако гнушане и ћудљивост у понашању с/јњима. Многи мисле, например, ако се осуђеник добро храни, добро држи, ако се све испуњава ло закону, да је већ све учињено. То је такође заблуда. Сваки, па ма ко он био и ма како да је нонижен, ипак макар и инстиктивно, макар бесвесно. тражи уважења према своме човечјем, достојанству. Осуђеник и сам зна, да је осуђеиик, отпадник, и зна своје место пред управником ; али никаквим га жиговима, никаквим ланцима нећеш натерати да заборави, да је и човек. А пошто је он одиота човек, то се према томе и треба с њиме понашати човечански. Боже мој! Та човечанско понашање може да начини човеком чак и онога, на коме је већ одавно потамнео лик Божји. Баш се с тим »несрећницима® и ваља понашати што је више могуће човечански. То је њихово спасење и радост. И ја сам наилазио на такве добре, племените ста-